2016 – 18. avgust, Verona

Oblaci od prethodnog dana su se razišli i osvanuo je sunčan i topao avgustovski dan. Nismo baš mnogo žurili, pa smo u Veronu stigli tek oko podne. Goran je osmislio plan obilaska grada i izabrao najbolje mesto za parking, kod trga Piazza Isolo. Ovaj trg udaljen je od obale reke Adiđe tek nekih pedesetak metara. Krenuli smo u šetnju pokraj reke, ulicom koja vodi ka Novom mostu (Ponte Nuovo). Čim smo prešli most, našli smo se u istorijskom centru Verone.

Na trgu Piazza Isolo - spomenik Danijelu Komboniju

Piazza Isolo - spomenik Jevrejima stradalim u II svetskom ratu

Na obali reke Adiđe

U dvorištu Julijine kuće...

...sa Julijom

Nakon nekoliko minuta, stigli smo do čuvene „Julijine kuće“ (Casa di Giulietta). Na ulici, u prolazu i u čitavom dvorištu ispred kuće bila je nepodnošljiva gužva. Goran nije hteo da propusti priliku i otisnuo se kroz gužvu – pravo do bronzane statue Julije. Ja sam stajala na ulici, u hladovini, i čekala ga da se vrati. Setila sam se moje ćerke koja je svojevremeno na maturskoj ekskurziji posetila Veronu i isto kao i ja danas bila jako nervozna zbog gužve oko Julijine kuće. Verona je mali grad, ima svega oko 260 hiljada stanovnika, a deluje kao da u svakom trenutku u gradu ima barem isto toliko posetioca.

Goran se kratko zadržao kod Julije i mi smo nastavili šetnju ka trgu Piazza delle Erbe. Na trgu se nalazi pijaca na kojoj se prodaju razni suveniri, od magneta i nakita do garderobe. Razgledali smo malo ponudu na pijaci ali, kao i obično, sve je skupo ali ne preterano zanimljivo. Uostalom, ovo je samo srce Verone i pravo mesto da se dobro zaradi od turista.

Na trgu Piazza delle Erbe

Arena u Veroni (Arena di Verona)

Da Verona nije grad „od juče“, podsetila nas je Arena do koje smo stigli nakon desetak minuta šetnje od trga Erbe. Arena je nekadašnji rimski amfitetar, jedna od najbolje očuvanih antičkih građevina te vrste, podignuta pre 2000 godina. U njoj se danas izvode grandiozne operske predstave. U davna vremena, Arena je mogla da primi skoro 30.000 ljudi, dok je danas, iz bezbednosnih razloga, maksimalan broj posetilaca ograničen na 15.000 ljudi.

Na trgu Piazza Bra, ispred Arene, naišli smo na postavku oružja i ratnika u oklopima koji najviše liče na krstaške. Ratnici su „rastom“ čak 2-3 puta veći od prosečne osobe tako da nikome na trgu nije mogla da promakne ova neobična scena.

Bitka na trgu Piazza Bra

Dan u Veroni odmiče, a ja se od samog dolaska osećam prilično umorno. Toplo je, vlažno, noge su mi teške – jedva hodam. Hvatam svaku priliku da se sklonim u hladovinu i da sednem. Tek nakon povratka u Beograd, otkrila sam razlog svog umora tokom celog letovanja – nije bila kriva samo klima već i moj problem sa krvnom slikom koji sam, po ko zna koji put, morala nanovo da rešavam. Nažalost, zbog ovog problema, u narednim danima često ću se umarati umesto da uživam u novim predelima i doživljajima. Obilazak Verone zato je obojen izvesnom dozom nezainteresovanosti i nedovoljne posvećenosti svim mestima koje smo posetili, ali naprosto se tako desilo.

U dvorištu muzeja (Museo di Castelvecchio)

Arco dei Gavi

Sa trga Bra, put nas vodi dalje ka muzeju Museo di Castelvecchio. Ušli smo u dvorište muzeja, ali ne i u sam muzej – što zbog mog umora, što zbog visoke cene ulaznice. Izvan zidina muzeja je prijatan mali trg na kome se nalazi kapija porodice Gavi (Arco dei Gavi), stare plemićke porodice koja je živela u Veroni pre 2000 godina. Originala kapija je uništena u nekom od ratova koji su protutnjali kroz Veronu, ali je početkom XX veka obnovljena i vraćena na svoje prvobitno mesto.

Kada se prođe kroz kapiju i priđe obali reke, vidi se most Ponte di Castelvecchio koji je sagrađen u XIV veku i u to vreme je bio pravo čudo graditeljstva.

Pogled na most Ponte di Castelvecchio

Crkva Sant'Anastasia

Ja sam u neprekidnoj potrazi za hladovinom i sledećim mestom za predah. Nalazim ga na trgu Piazzetta Santi Apostoli gde se nalazi crkva (kapela) Sante Teuteria e Tosca koja je, po nekim podacima, podignuta još u V veku, a kasnije nadograđivana i obnavljana.

Trenutak mira u divnom dvorištu

Bezbednost na prvom mestu (na trgu Piazza Vescovado)

Pogled sa mosta Ponte Pietra na reku i rimski teatar

Dok šetamo starim, uskim uličicama, jedva uspevam da obratim pažnju na veoma lepe i očuvane zgrade stare Verone. Jedino na šta mislim je da što pre treba da pronađemo neko mesto gde ćemo napraviti predah za ručak. Sreća nam se uskoro osmehnula i pauzu za ručak pravimo u jednom restorančiću koji je na samoj obali reke. Sa terase restorana pruža se divan pogled na most Ponte Pietra i drugu obalu reke na kojoj je stari rimski teatar iz prvog veka. Teatar je jedan od najznačajnijih arheoloških spomenika u gradu, sastavni je deo arheološkog muzeja, a tokom letnjih meseci se koristi kao pozorišna scena.

Predah u restoranu na obali reke

Okrepljeni i odmorni, posle ručka prelazimo preko mosta Ponte Pietra, vraćamo se na desnu stranu obale, šetamo uz reku i uskoro stižemo do parkinga na kome smo ostavili auto.

Kolima odlazimo do tvrđave San Pietro sa koje puca pogled na Veronu i reku koja krivuda oko starog dela grada. Ovde završavamo današnje razgledanje Verone.

Pogled na čarobni vrt sa vidikovca tvrđave San Pietro

Panorama Verone sa tvrđave San Pietro

U Veroni smo proveli više od 4 sata, uglavnom smo šetali i više nisam bila raspoložena za avanture u kojima se od mene očekuje da mnogo hodam. Imajući to u vidu, složili smo se da bi bilo idealno da se odvezemo do jezera Garda koje je udaljeno od Verone nešto manje od 50 km. Ulazimo u mesto Peschiera del Garda u kome je neverovatna gužva – ne zna se da li ima više automobila ili turista. Iako je već prošlo 6 sati popodne i nije više toliko vrelo, druga obala jezera jedva se nazire od velike vlage koja se nadvila nad celu ovu oblast. Vozimo se pored obale i uskoro pronalazimo slobodno parking mesto pokraj same obale. Idealno mesto za uživanje u pogledu na jezero. Sedeli smo neko vreme na klupi, opušteni, gledali ljude koji na razne načine koriste blagodeti ovog jezera – od šetnje do raznih sportova na vodi.

Jezero Garda (Lago di Garda)

Dobro, videli smo Veronu, videli smo jezero Garda, ostalo je još da večeramo i da se pripremimo za sutrašnji nastavak puta. Pre nego što se vratimo u naš stančić u Urbani, svraćamo u Montanjanu na večeru. Montanjana je malo mesto, jedva broji oko 10.000 stanovnika, ali je čuvena po srednjovekovnim zidinama za koje kažu da su najbolje očuvane u celoj Evropi, ali i po pršuti koja se proizvodi u ovom kraju. Dakle, idealno mesto za večeru!

Montanjana (Montagnana)

2016 – 17. avgust, Od Beograda do Verone

Ove godine napravili smo vrlo ambiciozan plan. Umesto avionom, odlučili smo da do Španije i natrag idemo našim kolima. Od Beograda do Barselone (i natrag) put je dug oko 4000 km, a mi planiramo da tokom celog odmora dane provedemo u obilascima raznih manje ili više udaljenih zanimljivosti i znamenitosti.

Trasa puta bez izleta i obilazaka po Kataloniji i Aragonu

Prva etapa, od Beograda do Verone prošla je relativno brzo, iako nas je dobar deo puta kroz Hrvatsku pratila jaka kiša. Kada smo ušli u Sloveniju, konačno smo pobegli od kiše, ali vreme je i dalje bilo oblačno mada sasvim dobro za vožnju. 

Negde u zelenoj Sloveniji

Oko 5 popodne, stigli smo do našeg prvog konačišta udaljenog oko sat vremena vožnje od Verone. Prve dve noći ovog putovanja prespavaćemo u simpatičnoj garsonjerici u predgrađu Urbana, na par kilometara od mesta Montanjana.

Od Beograda do Urbane smo putovali 10 sati i čim smo izvadili stvari iz auta, otišli smo da se odmorimo, a potom smo otišli na večeru u Montanjanu. Naredni dan je bio rezervisan za obilazak čuvene Verone i zato smo se posle večere vratili u Urbanu, da se dobro naspavamo i budemo odmorni i orni za avanturu koja nas sutradan čeka.

2015 - 4. septembar, Iz Madrida natrag u Beograd

Ovog puta, odlazak iz Španije mi je pao teže nego ikad pre.

Neverovatni, lepi i uzbudljivi dani provedeni u Madridu, na samom početku putovanja, skoro da su zapali u neku izmaglicu zaborava. 

Posle Madrida, „desile“ su se Kordoba, Granada, Kadis, Tarifa, dragulji Andaluzije i, po mom uverenju, čitave Evrope.

Nakon ovog putovanja, mogli smo da podvučemo crtu i konstatujemo da je ostalo vrlo malo oblasti u Španiji u koje nismo makar zavirili, a opet, u svakom gradu, u svakoj provinciji, ima toliko uzbudljivog i novog, da nam se čini da jedan život nije dovoljan za sve ono što želimo da posetimo i upoznamo.

Andaluzija je, za mene, postala deo sveta za kojim čeznem svakodnevno. Čeznem i nadam se da ću se uskoro ponovo naći pod božanstvenim nebom Andaluzije!

Približna trasa ovogodišnjeg putovanja

2015 - 3. septembar, Merida i povratak u Madrid

Osvanuo je pretposlednji dan ovogodišnjeg boravka u Španiji. Krajnja destinacija je Madrid iz koga se sutra avionom vraćamo za Beograd, ali danas treba da svratimo na još jedno važno mesto, u Meridu. Heres je udaljen od Madrida oko 620 km, a Merida se nalazi otprilike na pola puta.

Meridu su u prvom veku pre nove ere osnovali veterani rimske vojske, nazvali ga „Emerita Augusta“ što doslovno znači „časno raspušteni Avgustovi vojnici“. Današnji naziv grada, Merida, nastao je u narednim vekovima, spontanim skraćivanjem originalnog naziva. Po naredbi cara Avgusta, Emerita Augusta je podignuta da bi se obezbedila zaštita mosta koji je u to vreme bio jedini prelaz preko reke Gvadijane. Grad je vremenom postao prestonica pokrajine Lusitanije u provinciji Hispanija i jedan od najvažnijih gradova u celom Rimskom Carstvu. Zato je danas Merida španski grad u kome se nalazi najveći broj rimskih spomenika. Nažalost, u XIX veku, tokom Napoleonskih ratova, stradali su mnogi rimski i srednjovjekovni gradski spomenici. Zbog svoje bogate i burne istorija, Merida se našla na našem spisku mesta koje obavezno treba posetiti.

U Meridu smo stigli oko podneva, pronašli smo parking lociran relativno blizu glavnim znamenitostima koje je Goran prethodnog dana uvrstio u naš plan obilaska grada.

Svratili smo prvo do Dijaninog hrama na Forumu, prošli pored ostataka ulaza u Forum, a odatle se zaputili ka glavnoj atrakciji Meride – čuvenom rimskom teatru. Na ulazu u teatar sačekalo nas je neprijatno iznenađenje – cena ulaznica je bila previsoka i zato smo zastali da malo razmislimo da li ima smisla ih platimo. Posle toliko dana planiranja i iščekivanja da uđemo u ovo čuveno antičko zdanje, teška srca odlučili smo da ovaj put odustanemo od posete.

Dijanin hram na Forumu

Ulaz u Forum

Meduza, karijatida i Jupiter 

Jedinstven šarm španske arhitekture

Na raskršću...

Pomalo nas je uhvatila neka mešavina nervoze i razočaranja zato što ćemo propustiti glavnu atrakciju grada i razmišljali smo kuda dalje. Nakon par minuta provedenih u nedoumici šta dalje i na koju stranu da krenemo, ukazalo se spasonosno rešenje. S druge strane ulice ljudi su se upravo ukrcavali u turistički vozić. Zauzeli smo mesta u voziću i uskoro je započela vožnja i panoramsko razgledanje Meride i njenih znamenitosti. Pored svake od znamenitosni na trasi ovog voza, vozač je usporio ili nakratko zaustavljao vozić kako bismo imali dovoljno vremena da pogledamo ili fotografišemo ono što je važno ili zanimljivo. Sve to propraćeno je objašnjenjima koja se preko zvučnika reprodukuju tokom cele vožnje.

Prvo nailazimo na takozvani Akvadukt čudesa (El acueducto de Los Milagros), impozantnu građevinu koja je u vreme kada je izgrađena dovodila vodu u rimsku koloniju Emerita Augusta, iz desetak kilometara udaljene močvare. Do danas je ostao sačuvan samo relativno mali deo akvadukta, tek nekih 38 zaobljenih stubova, visokih 25 metara, dužine oko 830 metara. Akvadukt čudesa dobio je ovaj „nadimak“ od lokalnog stanovništva koje je sigurno bilo zadivljeno njegovom veličinom i lepotom. Konstruisan je od granitnih blokova između kojih su umetnuti redovi crvene cigle.

Akvadukt čudesa (El acueducto de Los Milagros)

Narednih nekoliko kilometara vozimo se duž obale reke Gvadijane i stižemo do kružnog toka u čijem središtu je spomenik koji predstavlja Kapitolsku vučicu (Loba Capitolina) koja je prema legendi othranila Romula i Rema. Vučica je bila simbol antičkog Rima, a statua koja se nalazi ovde u Meridi samo je jedna od brojnih replika koje postoje u svetu, dok se original čuva, naravno, u Rimu.

Kapitolska vučica (Loba Capitolina)

Rimski most

Fontana u ulici Calle del Puente 

Zidine nekadašnje arapske tvrđave (Alcazaba Árabe de Mérida)

Oronula lepotica

Nastavljamo vožnju živopisnim ulicama Meride koja šarmira svojom mešavinom starog i novog, rimskog, mavarskog i hrišćanskog.

Calle Cava

Trg Plaza del Rastro

Posle vožnje turističkim vozićem

Nakon nešto manje od sat vremena stižemo do krajnje (za narednu turu – početne) stanice odakle ćemo produžiti šetnju po centru starog dela grada. Još jednom, čežnjivo, prolazimo pored zgrade Muzeja, kroz pešačku zonu u kojoj su simpatične stare, ali vrlo lepo očuvane zgrade.

Museo Nacional de Arte Romano

El Museino

Grafiti koji ne samo da ukrašavaju zidove zgrada, već služe i kao prostor za reklamu, uvek mi privuku pažnju i uglavnom mi se jako dopadnu. „Šangri-la“ je restoran koji, osim reklame za svoju vegetarijansku kuhinju, šalje mudru poruku svima koji prođu pored njhovog zida:

„Cuando el poder del amor,
supere el amor de poder,
el mundo conocerá la paz.“

odnosno:

„Kada moć ljubavi,
Prevaziđe ljubav prema moći,
Svet će spoznati mir.“

Festivalska atmosfera

Vreme je prebrzo prolazilo, već više od četiri sata smo u Meridi i bio je pravi trenutak da sednemo u neki restorančić, ručamo i odmorimo se od šetnje. Pronašli smo jedan veoma šarmantan, u srcu ovog dela grada, sa pogledom na lepu fontanu u središtu pešačke zone. Posle ove kratke pauze za ručak, za nekoliko minuta smo stigli do parkinga i krenuli na poslednju etapu puta, ka Madridu.

Ulicom Calle Cervantes...

... do parkinga

Naš boravak od nekoliko sati, ispostavio se kao svojevrsna „nepravda“ prema Meridi. Od barem 25 spomenika i znamenitosti koje treba videti u ovom divnom gradu, mi smo uspeli da vidimo svega nekoliko. Pokupili smo poneko zrno bitnih informacija tokom vožnje vozićem, uspeli smo nešto i da fotografišemo, ali najveći i najznačajnini spomenici iz duge i bogate istorije ovog grada naprosto su nam izmakli.

Kao i mnogo puta do sada, nismo imali izbora – ali ovo je grad u kome treba provesti nekoliko dana a ne nekoliko sati. A takva prilika će se, sigurno, jednog dana ukazati.

U daljini - Castillo de Oropresa

Castillo de Oropresa

Još oko stotinak kilometara do Madrida

U daljini - Castillo de Maqueda

Seosko imanje u blizini mesta Quismondo