2015 - 26. avgust - Izlet do Granade

Današnju posetu Granadi isplanirali smo još u maju kada smo preko interneta kupili karte za Alhambru. Obilazak Alhambre je još jedna repriza u našim španskim avanturama – prvi put smo bili u januaru 2011. godine, na „medenom mesecu“ i evo, došlo je vreme da ponovo posetimo ne samo Alhambru, već i da prošetamo ulicama Granade, što prošli put nismo stigli.

Od Kordobe do Granade idemo kraćim ali sporijim putem – za 170 km treba nam skoro dva i po sata, taman da se posle vožnje kroz srce Andaluzije prošetamo po centru Granade, ručamo i onda oko 17h stignemo do Alhambre jer u 18h treba da budemo na ulazu u dvorski kompleks Nasrida (Palacios Nazaríes).

Granada je čudesan grad, mesto na kome se prepliću neverovatna lepota i nepojmljiva tragedija. Prve naseobine na području današnje Granade postojale su još pre petog veka pre nove ere kada su stari Grci osnovali svoju koloniju, zatim su došli Rimljani, pa Vizigoti, a u VIII veku su je osvojili Mavari. Nakon pada Kordobe početkom XI veka, Granada je postala i ostala sedište muslimanskih vladara sve do 2. januara 1492. kada je kapitulirao i poslednji muslimanski vladar Boabdil. On je predao grad Katoličkim kraljevima - kraljici Izabeli I od Kastilje i kralju Fernandu II od Aragona. Ovaj događaj označava kraj sedam vekova duge vladavine muslimana na iberijskom poluostrvu. Hrišćanska vojska prebacila je mavarsko stanovništvo na obalu Sredozemnog mora, odakle su prevoženi u severnu Afriku u oblast današnjeg Maroka. Godine 1499. po naređenju biskupa Sisnerosa od Toleda na pijaci Granade napravljena je lomača na kojoj su spaljene sve knjige islamske teologije, filozofije, istorije i prirodnih nauka. Uprkos svemu, umetnost i arhitektura Andaluzije zauvek su u sebi sačuvali egzotični šarm istoka.

Granada u vreme sijeste

Šetnja do katedrale

Za pronalaženje parkinga u Granadi poslužio nam je naš GPS uređaj koji nas je bez greške odveo do ulice Calle San Antón koja stiže do samog centra grada. Odatle smo nastavili peške i za manje od desetak minuta stigli do trga Plaza de las Pasiegas na kome se nalazi katedrala, a preko puta nje i biskupska palata. Prošetali smo centralnim ulicama oko katedrale, par trenutaka smo čak razmišljali da li da uđemo u katedralu, ali cena ulaznice nam je pomogla da se vrlo lako odlučimo da ne ulazimo. Nastavili smo do susednog trga, Plaza de Alonso Cano iza koga se nalazi nekoliko ulica u kojima se prodaju suveniri.

Trg - Plaza de las Pasiegas i katedrala

Detalj na fasadi biskupske palate

Plaza de Alonso Cano

Goran je kupio razglednice koje je namenio familiji i kolegama u Srbiji i dok ih je pisao ja sam malo prošetala ulicom sa suvenirima. Skrenula sam u prvu poprečnu ulicu i našla sam se u čarobnom svetu blikoistočnog bazara! Vratila sam se do Gorana, jedva dočekala da završi sa pisanjem razglednica i onda smo zajedno krenuli u lavirint ulica u kojima se trguje kao na velikim bazarima u Kairu ili Istanbulu. Neobilčno je da se ova četvrt nalazi na svega stotinak metara od ulaza u katedralu. Bila sam potpuno oduševljena! Ali, kad smo već na bazaru, red je da kupimo makar nešto – po mogućstvu, uz malo cenjkanja. U prolazu sam videla nešto što mi se dopalo i što mi je bilo potrebno – ranac koji bi mi zamenio tašnu i olakšao nošenje svega što nosim sa sobom kada smo u šetnji. Od jedne do druge radnje, konačno sam se odlučila da zastanem kod jednog trgovca. Izabrala sam boju, model, gledam ranac, sviđa mi se, ali ipak razmišljam da li da ga kupim. Trgovac hvali svoju robu i više puta ponovi: „No huele mal“! Ha! Kaže mi da ranac „ne smrdi“! Nisam ni ja od juče, znam da loše štavljena koža može itekako da smrdi i da tome nema spasa. I eto meni prilike da započnem cenjkanje. Ponudim mu svoju cenu, on odgovori kako je to malo, mora da hrani porodicu, ne može da proda tako jeftino, pa kaže neku svoju cenu na koju može da pristane. Tu se uključi i Goran, hoće i on da kupi torbicu za sebe, pa sad počnemno da dogovaramo cenu ako kupimo i ranac i torbicu. I tako, poštujući duh tradicionalnog trgovanja u kome se cena pregovara na licu mesta, izađosmo sa novom kožnom torbicom i rancem koje smo platili nekih 20% manje od cene koja je izložena! A onu rečenicu „No huele mal“ citiraćemo još mnogo puta tokom narednih dana!

Unutar bazara

Sa osmesima na licima i suvenirima sa bazara, izašli smo na obližnji trg Plaza de Bib-Rambla gde smo seli u baštu jednog restorana i ručali. Kad smo završili s ručkom, bilo je vreme da krenemo ka Alhambri.

Puerta Real de España

Ispred manastira San Antón 

Diskoteka Aliatar u ulici Calle Recogidas

Alhambra je najznačajnija građevina iz doba Mavara, a njeno ime na arapskom znači „crvena tvrđava“ (izgrađena je od kamena crvene boje). Dvorac i utvrđenje nekada su bili sedište muslimanskih vladara Granade, a danas su jedna od najvećih turističkih atrakcija Španije. Alhambra je najčuvenije delo islamske umetnosti na tlu Španije i nažalost, jedini dvorski kompleks iz doba mavarskih vladara koji je delimično ostao nedirnut. Na zgradama i u baštama danas su vidljive jedino sitne prepravke katoličkih vladara (izvođene od XVI veka), a kralj Karlo V je u XVI veku podigao dvorac unutar utvrđenja.
Kao jedan od najznačajnijih španskih srednjovekovnih kulturnih spomenika Alhambra je 1984. godine uvršćena na UNESCO-vu listu svetske baštine.

Palata Karla V

Ulazak u ovaj istorijski kompleks je vrlo precizno ustrojen: broj posetilaca tokom jednog dana je ograničen, pa se karte uglavnom rezervišu ili kupuju mesecima unapred a zatim se preuzimaju na blagajni. Za šetnju od blagajne do dvorskog kompleksa Nasrida treba nam barem 15 minuta, ako se usput ne izgubimo – što se ovaj put umalo desilo, jer smo mislili da znamo put! Kada smo konačno stigli do palate Karla V koja se nalazi naspram ulaza u dvorski kompleks, mogli smo da odahnemo. Stigli smo na vreme, još samo da uđemo u nekadašnje odaje Nasrida i uživanje u čaroliji mavarske umetnosti može da počne.

Dvorski kompleks Nasrida čine Dvorac Komares (Palacio de Comares), koji je prvi izgrađen i Dvorac Lavova (Palacio de los Leones). Neću se baviti umetničkom i arhitektonskom analizom kompleksa jer, naprosto, nisam stručna za to, već ću samo pomenuti neke od prostornih celina kroz koje smo prošli. Cela Alhambra je toliko velika, bogata, deluje da iza svakog isklesanog stiha ili svakog zida i dvorišta stoji čudesna priča. Verujem da čovek može da posveti ceo svoj život proučavanju jednog ovakvog mesta i da opet ne otkrije sve njegove tajne.

Oratorijum (Oratorio, Mexuar)

Prvi i najstariji deo kompleksa je Meksuar (Mexuar) čiji prvobitni izgled i namenu je prilično teško utvrditi jer je tokom vekova nebrojeno puta obnavljan. Kada se prođe Meksuar, stiže se do Oratorijuma, prostora iz koga se pruža fantastičan pogled na Granadu.

Pogled na Granadu

Brodska soba (Sala de la barca)

U središtu dvorca Komares je Dvorište mirti iz koga se ulazi u Brodsku sobu i Salon ambasadora. Brodska soba (Sala de la barca) dobila je svoj naziv najverovatnije tako što je originalni, arapski naziv „baraka“ (što znači „blagoslov“) pretvoren u „barka“, pa je dobijeno „Sala de la barca“, odnosno Brodska soba.

Dvorište mirti (Patio de los Arrayanes)

Dvorište mirti (Patio de Los Arrayanes) tokom vremena je dobijalo različite nazive. Sadašnji naziv ovo prelepo dvorište dobilo je je zbog žbunja mirte koje okružuje centralno jezerce u kome se ogledaju zidovi i lukovi od belog mermera.

Dvorište mirti

Dvorište mirti 

Salon ambasadora potpuno je pokriven dekorativnim natpisima, a na svim lukovima, zidovima i u nišama isklesane su pesme u slavu boga ili vladara. Ovo je najveličanstvenija prostorija u celoj Alhambri. U ovom salonu nekada je bio smešten presto i tu su održavani zvanični prijemi. Pod je nekada bio popločan mermerom, a danas se umesto mermera nalaze glazirane keramičke pločice iz XVI veka.

Salon ambasadora (Salón de Embajadores)

Salon ambasadora

Sala dve sestre (Sala de Dos Hermanas)

Sala dve sestre (Sala de dos hermanas) nije dobila ime po nekoj legendi ili događaju koji se tu odigrao (kao su mnogi skloni da veruju) a u kome su glavne ličnosti dve sestre, već zbog dve identične mermerne ploče na podu. Sala je bila u središnja u nizu prostorija u kojima se odvijao svakodnevni život sultanije i ostalih članova njene porodice. Ono što je nas fasciniralo je tavanica za koju je malo reći da je vrhunsko umetničko i zanatsko delo!

Sala dve sestre

Dvorište lavova (Patio de los Leones) je dvorište savršene elegancije i stila u kome se nalazi dvanaest skulptura lavova poređanih u krug u čijem središtu je fontana od belog mermera. Kada smo bili ovde u januaru 2011. lavovi su bili na restauraciji, veći deo stubova je bio zaklonjen paravanima – isto zbog radova, ali ovaj put smo imali sreću da vidimo Dvorište lavova u punom sjaju. Zamolili smo jednu turistkinju da nas slika i odavde imamo jednu od najlepših zajedničkih fotografija!

Dvorište lavova (Patio de los Leones)

Dvorište lavova

Iz Dvoritša lavova stižemo do vidikovca Linderaha (Lindaraja) odakle se pruža pogled na četvrt Albajsin (Albayzín) u kojoj se nalaze krivudave uličice iz perioda mavarske vladavine. Četvrt Albajsin je 1994. godine uvršćena na UNESCO-vu listu svetske baštine kao deo celine koju čine Alhambra, Heneralife i Albajsin. U Albajsinu se nalaze ostaci kompleksa arapskog kupatila, arheološki muzej Granade i crkva San Salvador, koja je izgrađena na ostacima mavarske džamije. U Albajsinu se, takođe, nalaze i kuće iz mavarskog perioda, brojni restorani i nekoliko ulica čiji su restorani inspirisani severnom Afrikom.

Vidikovac (Mirador de Lindaraja) i pogled na četvrt Albajsin (Albayzín)

Nastavljamo šetnju, pratimo putokaze i uskoro stižemo do izlaza iz dvorskog kompleksa Nasrida. Odatle nas put vodi do vrta dvorca Partal u kome centralno mesto zauzima ribnjak u kome se ogledaju Toranj dama (Torre de las Damas) i stabla palme i čempresa. Kada smo stigli ovde, bilo je već 7 sati uveče. Kao deca kojoj se ne ide kući, sve više odugovlačimo, svesni da uskoro napuštamo najlepše mesto iz mavarskog perioda koje postoji u Španiji.

Vrt dvorca Partal (Jardines del Partal)

Dvorac Partal (Palacio del Partal)

Toranj dama (Torre de las Damas)

Pogled na vidikovac San Nicolás

Pogled na Alcazabu

Pogled sa tornja

Pogled na hotel Alhambra Palace

U povratku smo ponovo prošli pored palate Karla V, ušli smo u kružno unutrašnje dvorište koje je u poređenju sa svim ostalim građevinama u Alhambri prilično obično i dosadno. Ispred palate se održavao neki „foto-sešn“ – manekeni obučeni u mladu i mladoženju su pozirali fotografima. Tu smo seli nakratko da se odmorimo, ispratimo malo ovaj foto-sešn i popijemo po kafu iz automata.

Kapija hotelskog kompleksa

Dok šetamo ka izlazu, prolazimo pored ulaza u hotelski kompleks! Bili smo potpuno iznenađeni da je na jednom ovakvom mestu otvoren hotel – ali tako je. Boravak u ovom hotelu je verovatno poseban užitak, ali sumnjam da ćemo ikad imati prilike da to proverimo.

Hotel iza drvoreda

Krivudava staza kroz drvored čempresa (tzv. Promenada čempresa) govori nam da se približavamo izlazu. Ova romantična staza počinje na kraju šetališta sa oleandrima i završava se na izlazu iz Alhambre. Iza drvoreda, sada se lepo vidi ušuškan hotel koji je smešten u zgradi nekadašnjeg manastira San Francisko. Još 5-10 minuta i oprostićemo se od ovog divnog mesta.

Promenada čempresa

Na parking stižemo tačno u 8 sati uveče, u vreme kada su završene dnevne posete Alhambri. Iako je ovo ponovljena poseta, utisci su sasvim drugačiji, još lepši nego prvi put. Zadovoljni i pomalo umorni krećemo natrag u Kordobu.

Interaktivna mapa Alhambre

2015 - 25. avgust - Izlet do Medine Azahare i zamka Almodóvar del Río

Izgleda da nam je prethodni dan bio previše naporan. Iako se već bliži podne, mi još uvek pokušavamo da se razbudimo, lagano pijemo kafu i smišljamo gde ćemo i šta ćemo danas. Posle priličnog odugovlačenja i razmišljanja, odlučujemo da odemo do Medine Azahare, nekadašnjeg sedišta kalifa Kordobe. Medina Azahara udaljena je svega oko 15 km od našeg apartmana, pa današnji dan možemo da započnemo laganim tempom.

Medina Azahara nastala je polovinom X veka, ali su do danas od nje ostale uglavnom ruševine. Pre dolaska u Španiju, gledali smo nekoliko dokumentarnih emisija o istoriji i nesrećnoj sudbini ovog nekada čarobnog grada čije ime na arapskom znači „blistavi grad“.

Legenda kaže da je grad dobio ime po kalifovoj miljenici koja se zvala Al-Zahra. Kalif Abdurahman bio je veoma zaljubljen čovek i zbog njegove ljubavne zanesenosti, tokom 25 godina (936. do 961.g.) trećina godišnjeg državnog budžeta trošena je za izgradnju novog grada koji bi bio dostojan Al-Zahre.

O stanovnicima Medine

O stanovnicima palate

Pustolov

Danas ostaci Medine Azahare deluju kao da je grad napušten pre nego što je i završen. Nažalost, istina je da su Medinu vekovima nakon što je prestala da bude sedište kalifata (početkom XI veka) pljačkali i odatle uzimali materijal za izgradnju drugih zdanja (npr. za izgradnju kraljevske palate u Sevilji).

Početkom XX veka počela su otkopavanja ostataka Medine Azahare, a nakon Drugog svetskog rata započela je i restauracija nekih objekata i celina. Prema procenama arheologa, do danas je iskopano i restaurirano svega oko 10% ovog lokaliteta, ali je tih desetak procenata obuhvatilo centralni prostor nekadašnjeg grada: dve kalifove rezidencije sa kupatilima, dve rezidencije za plemstvo, kao i odaje u kojima je boravila posluga, a takođe i nekoliko administrativnih zgrada, dvoranu za prijem, veliki vrt i džamiju.

Na samom obodu ovog lokaliteta izgrađen je muzej koji je napravljen tako da bude vrlo neupadljiv kako bi što manje remetio izgled pejzaža. Svi prateći prostori muzeja (arhive, prostori za restauraciju, magacini i sl.) smešteni su ispod zemlje.
I tako smo mi, umorni ali sa velikim očekivanjima došli u Medinu. Razgledali smo relativno skromnu muzejsku postavku i kada smo završili obilazak muzeja, pitali smo se gde je „glavna poslastica“ – ostaci grada? Ispostavilo se da se do arheološkog lokaliteta ide muzejskim autobusom koji u ne tako malim vremenskim razmacima kreće sa parkinga ispred muzeja. Posetioci su već uveliko počeli da se skupljaju na parkingu, a autobusu ni traga.

Lokalitet Medina Alzahara (Medinat Al Zahra)

Iako smo oboje strašno želeli da dođemo ovde i vidimo ostatke Medine Azahare, mene je umor nadvladao. Nisam imala snage da čekam autobus i odlučili smo da kolima pokušamo da priđemo što bliže lokalitetu do koga se stiže nakon 5 minuta vožnje. Uspeli smo da pronađemo proširenje na putu gde smo se zaustavili, ali sa tog mesta smo jedva mogli bilo šta da vidimo. Šta je – tu je! Kada se desi nešto ovako, pokušam sebe da utešim time da smo odavde otišli „neobavljena posla“ i da ćemo uskoro morati da se vratimo i to ispravimo. I ja se od srca nadam da ćemo se uskoro ponovo zaputiti u obilazak Medine Azahare.

A sad nastavljamo dalje, do zamka Almodóvar del Río koji je udaljen oko 20 km od Medine.

Zamak Castillo de Almodóvar del Río

Na mestu nekadašnjeg rimskog utvrđenja, u drugoj polovini VIII veka mavarski osvajači izgradili su zamak koji se na arapskom zvao „Hisnu-l-mudawar“, odnosno – „okrugli zamak“. Zamak je imao veliki značaj u odbrani grada Kordobe jer se nalazi na strateškom položaju, na brdu visokom oko 250 metara, duž koga prolazi reka Gvadalkivir, koja je u to vreme i u tom delu bila plovna za čamce.
Tokom srednjeg veka zamak je više puta obnavljan i rekonstruisan, ali je svoj današnji izgled dobio početkom XX veka kada ga je restaurirao tadašnji vlasnik. Danas zamak izgleda vrlo reprezentativno, ali ne samo to – na više mesta smo naišli na table sa detaljnim objašnjenjima u vezi sa zamkom, njegovom istorijom, legendama koje su vezane za njega, opisima bitaka koje su se ovde vodile.

Uslikani

Kad Gvadalkivir zavije

Pogled na terasu

Mač u kamenu

Legenda o princezi Zaidi

Opsada zamka

A nekad je izgledao ovako

Česme iz kojih teče voda koja nije za piće

Posle šetnje po raznim neobičnim odajama i terasama sa predivnim pogledom na ravnicu oko zamka, u centralnom dvorištu smo pronašli baštu u kojoj smo mogli da popijemo kafu i predahnemo.

U bašti zamka

U tom dvorištu nalazi se tabla na kojoj su naslikani princ i princeza, a umesto lica su otvori kroz koje posetioci mogu da provuku glavu i slikaju se. Bez obzira što ovo spada u kategoriju kiča, Goran i ja smo zamolili jednog gospodina da nas slika, jer nam je ovo bilo vrlo neodoljivo i simpatično. A za uspomenu nam je ostala fotografija koja nas uvek razveseli.

Kao princ i princeza...

Kada smo završili posetu Almodóvaru, vratili smo se u Kordobu, odlučili da se popodne dobro naspavamo jer nas sutra čeka vožnja od najmanje 400 km i poseta Granadi za koju smo hteli da budemo spremni i odmorni.

Proučavanje jelovnika

Ambijent restorana

Uveče smo izašli na večeru, pronašli smo restoran koji je smešten u u tipičnom andaluzijskom unutrašnjem dvorištu, a posle večere smo prošetali uz obalu reke Gvadalkivir.