2014 - 19. avgust, Beograd - Novi Pantelejmon

Od jula meseca slušamo u raznim vestima o gužvama na graničnim prelazima ka Grčkoj. I tako je svake godine, ko zna već koliko godina unazad. Da bismo sebe poštedeli nerviranja i višesatnog čekanja na graničnim prelazima, u Grčku uvek putujemo tokom radne nedelje. Izbegavamo vikende, petak i ponedeljak. I to sasvim dobro funkcioniše. Utorak je, iz Srbije izlazimo posle neka 4 sata vožnje od Beograda, a onda su pred nama još otprilike 2 sata vožnje kroz Makedoniju. Ovaj put se nismo zaustavljali na tradicionalnom odmorištu na veleškom jezeru, već samo na ovoj pumpi, u nekom prilično pustom delu zemlje.

Negde u Makedoniji

Od ulaska u Grčku do našeg prvog prenoćišta u mestu Novi Pantelejmon (Neos Panteleimonas) stigli smo nakon otprilike sat i po, odnosno negde oko 4 popodne. Dovoljno vremena da se odmorimo, večeramo, još malo odmorimo i sutra ujutro nastavimo put.

Naš hotel u Pantelejmonu nalazi se u brdu, relativno daleko od mora i plaže, a to znači i daleko od gužve. I zato je idealan za odmor koji nam je potreban posle vožnje od Beograda, a uz to, pruža izvanredan pogled na krstaški zamak iz XIII veka.

Pogled na zamak

Levo je Olimp a negde u daljini Halkidiki...

Vrlo ljubazna vlasnica hotela dočekala nas je s kafom na račun kuće, nakon čega smo otišli u sobu da se naspavamo. Rezervisali smo malu sobu koja je bila jeftinija od ostalih, jer nam je za ovo prenoćište bio potreban samo udoban krevet i ništa više. Malo smo se razočarali kada smo ustanovili da se ispred sobe nalazi neka vrsta trema/terase preko koje prolaze i drugi gosti, ali za jedno popodne i noć bilo je sasvim prihvatljivo.

Trem ispred sobe

Nakon podužeg popodnevnog spavanja, zaključili smo da nismo raspoloženi za bilo kakvu šetnju ili vožnju do centra mesta. Mene je malo boleo stomak - verovatno da mi kafa s mlekom nije prijala, pa smo se spustili do hotelskog restorana da vidimo ima li nešto za večeru. Vlasnica je opet bila tu, raspoložena za priču. Goran je naručio svoj omiljeni grčki napitak (uzo), a ja sam pitala da li može da mi preporuči neko domaće lekovito piće (za moj bolni stomak). Naravno da može! Specijalno za mene i moj stomak ubrzo je stigla čašica mastike! Po rečima stručnjaka (vlasnice hotela i restorana), lekovito dejstvo se postiže ako se jedna čašica popije pre jela, a druga posle jela. 

Etiketa prave grčke mastike

Te večeri, mastika je postala moje omiljeno žestoko piće! Pila sam je skoro svake večeri (po preporuci stručnjaka - pre i posle jela) tokom celog letovanja. Mastika koju sam ja zavolela, ima veoma specifičnu aromu koju joj daje smola drveta mastike. Uzo, za razliku od grčke mastike, svoju prepoznatljivu aromu duguje anisu.

Kad smo već kod ovih izvanrednih grčkih pića, vlasnica hotela nam je otkrila još jednu „tajnu“: crno dezertno vino, Mavrodafni, koje smo takođe uvrstili u listu naših omiljenih pića.

Posle aperitiva, stigla nam je večera koja je bila zaista izvanredna. Ako nekad ponovo budemo prolazili kroz Novi Pantelejmon, znamo da u ovom restoranu služe savršeno slasno svinjsko pečenje, bogovski ukusne masline - kalamate i još mnogo toga. 

Nakon večere, ostalo nam je samo da uživamo u noćnoj panorami obronaka Olimpa s jedne strane i zagasito plavog mora s druge. I da se dobro naspavamo pred sutrašnji nastavak putovanja, do juga Peloponeza.

Terasa restorana

Noćna panorama sa terase

Grčka 2014 - avgust, tura od 3700 km

Posle majskog boravka u Španiji, nismo imali veliku dilemu gde ćemo na letovanje. Grčka! Dovoljno je blizu da može da se ide kolima, dovoljno je velika da može da se ode daleko od većine mesta koja najčešće posećuju naši sunarodnici, a povrh svega - puna je izazova za jedno nezaboravno letovanje!
Dodatnu inspiraciju za ovo letovanje pronašli smo u fantastičnim predavanjima o grčkoj mitologiji koja smo slušali tokom leta. Zahvaljujući tim predavanjima, vreme antičkih bogova i heroja ukazalo nam se u jednom sasvim novom svetlu. Zato smo poželeli da posetimo makar neka od mesta u kojima i danas postoje spomenici tom čudesnom vremenu.

Na put smo krenuli 19. avgusta, prvu noć prespavali u Pantelejmonu (neki ga zovu i Platamon), a onda se spustili do Mesinija na Peloponezu. Iz Mesinija smo napravili nekoliko dnevnih izleta i obišli neka od najčuvenijih mesta iz perioda antičke Grčke koja se nalaze na Peloponezu. Nakon devet noći provedenih u jednom šarmantnom hotelu na obali mesinskog zaliva, vratili smo se na sever, u centralnu Grčku, do sela Kastraki koje je u podnožju Meteora. U Kastrakiju smo spavali dve noći, a pre povratka u Srbiju prenoćili smo u mestu Veria. 
Tokom ove dve nedelje letovanja ukupno smo prešli 3700 km...

Interaktivna mapa - klik na ovaj link

2014 - 13. maj, Alcalá de Henares i povratak u Beograd

Dvanaesti i poslednji dan ovogodnišnjeg boravka u Španiji. Nešto pre podneva izašli smo iz „našeg“ madridskog stana u Calle José, a pošto smo imali kasni popodnevni let za Beograd, odlučili smo da svratimo do gradića Alkala de Enares (Alcalá de Henares) koji je udaljen svega oko 30 km od Madrida.

Alkala de Enares je rodno mesto Migela de Servantesa i savršeno zaokružuje jučerašnju posetu Konsuegri i Don Kihotovim vetrenjačama. Uz to, ovo je ponovljena poseta - ovaj put po danu. Prvi put smo bili u Alkali u maju 2011. i u mojoj blogerskoj beleški o toj poseti pomenula sam neke važne podatke o ovom gradiću.

Tada smo bili u kasnim večernjim satima, ulice su bile prilično puste, nismo se najbolje snašli i vrlo brzo smo se smestili u jednom kafiću.

Današnji dan je predivan, dušu dao za šetnju i fotografisanje ovog veoma simpatičnog mesta. Nemamo nikakav određen plan za razgledanje, naprosto ćemo uživati u poslednjim satima koje provodimo u Španiji.

Plaza Rodríguez Marín

Biskupska palata (Palacio Arzobispal de Alcalá de Henares)

Detalj sa fasade biskupske palate

Skulptura Katarine Aragonske, prve od šest supruga Henrija VIII

na trgu Plaza de las Bernardas

Katarina Aragonska, prva supruga engleskog kralja Henrija VIII rođena je u Alkali. Njena statua nalazi se uz samu palatu u kojoj je rođena, a ispod statue je spomen ploča na kojoj piše:

Catalina de Aragón

1485-1536

Alcalaína

Infanta de Castilla

Reina de Inglaterra

Alcalá de Henares 2007.

(U prevodu: Katarina Aragonska, 1485-1536, rođena u Alkali, kastiljanska princeza, kraljica Engleske, Alcalá de Henares 2007.)

Uprkos njenoj nesrećnoj sudbini koja ju je zadesila jer nije rodila sina tj. prestolonaslednika, neka vrsta „pravde“ je ostvarena, jer je upravo njena (i Henrijeva) ćerka Marija postala prva engleska kraljica (u istoriji poznata i po svom nadimku - krvava Marija).

Statua Katarine Aragonske nalazi se na trgu Plaza de las Bernardas, naspram arheološkog muzeja.

Museo Arqueológico Regional

Arheološki muzej smešten je u zgradi nekadašnjeg samostana. U njemu se čuvaju eksponati iz praistorije, rimski mozaici i još mnogo toga. U vreme naše posete Alkali, u toku je bila izložba pod nazivom „La cuna de humanidad“ (Kolevka čovečanstva). 

Ulicama Alkale...

Ispred kafića „El perro verde“ u kome smo sedeli u maju 2011.

Ulicama Alkale (ali i svakog drugog španskog grada) uvek stignemo do nekog ovakvog izloga, zastanemo i najčešće odlučimo da „samo još ovaj put“ prekršimo pravilo koje pokušavamo da poštujemo već neko duže vreme. Uglavnom bezuspešno! Ova peciva i slatkiši naprosto su neodoljivi! 

Iako je univerzitet jedno od glavnih obeležja Alkale, ovde je mnogo toga posvećeno Servantesu. Na dan Servantesove smrti, 23. aprila, u Alkali se dodeljuje „Servantesova nagrada“ koja važi za najprestižniju književnu nagradu u svim zemljama španskog govornog područja. Nagradu dodeljuje lično španski kralj, što dodatno govori o njenoj važnosti.

U ulici Calle Mayor nalazi se Servantesova rodna kuća koja obnovljena 1956. godine i pretvorena u muzej. Ispred kuće je betonska klupa na kojoj posetioce dočekuju Don Kihot i Sančo Pansa.

Ispred Servantesove rodne kuće (Museo Casa Natal de Cervantes)

 

Bele rode

Kao i u nekim drugim španskim gradovima, u Alkali takođe ima mnogo roda. Njihova gnezda mogu se videti na krovovima crkava i istorijskih objekata, ali su i one same značajna turistička atrakcija. Alkala je smeštena kraj reke Enares (Henares) gde rode mogu da pronađu dovoljno hrane i materijala za gnezda. I što one, očigledno, maksimalno koriste!

Plaza de Cervantes

Selfi pred povratak...

„Yo espero mucho del tiempo. Su inmenso vientre contiene más esperanzas que sucesos pasados y los acontecimientos futuros han de ser superiores a los pretéritos“ S.B.

Do sledećeg dolaska u Španiju...

2014 - 12. maj, Consuegra, Toledo i Segovia

Ponedeljak je, prvi radni dan u već užurbanoj i slavljeničkoj madridskoj nedelji. Odlučujemo da ne kvarimo jučerašnje utiske i da odemo na izlet do Konsuegre i Toleda.

Terasa s pogledom...

Današnja prva etapa, od Madrida do Konsuegre duga je oko 140 km. Kao i obično, usput planiramo da svratimo još negde. Ovaj put, u pitanju je Aranhues (Aranjuez), gradić udaljen nešto manje od 50 km od Madrida u kome se još od polovine XVI veka nalazi kraljevska palata (Palacio Real de Aranjuez). Nadali smo se da ćemo moći da uđemo u palatu, ali ispostavilo se da je vožnja ulicama oko palate prilično komplikovana - ulice su uglavnom jednosmerne i ako se na jednom mestu pogrešno skrene, treba dosta vremena da se vratimo na tačku s koje možemo da popravimo grešku. Uz to, nigde na iole pristojnoj udaljenosti od palate nismo naišli ni na jedno slobodno mesto za parkiranje. Na kraju smo morali da odustanemo od namere da posetimo palatu, Goran je ostao u kolima, a ja sam „protrčala“ pored palate i napravila tek nekoliko fotografija za uspomenu. Pre nego što smo nastavili put ka Konsuegri, odlučili smo da sednemo negde i popijemo kafu. Ispostavilo se da je i ovo skoro neostvarivo - kafeteriju i slobodno parking mesto uspeli smo da nađemo praktično na samom obodu grada!

Kraljevska palata - Palacio Real de Aranjuez

Iako pomalo razočarani, zbunjeni i iznenađeni ovakvom gužvom u Aranhuesu, zaključujemo da nema smisla da se nerviramo, jer je dan tek pred nama, a mi imamo sjajan plan kako da ga dobro iskoristimo. Krećemo ka Konsuegri, mestu koje je na turističkoj mapi Španije upisano kao jedna od tačaka na „Putu Don Kihota“.

Don Kihot je lik iz istoimenog romana Migela de Servantesa, nastao u prvim godinama XVII veka i smatra se remek delom španske i svetske književnosti. Takođe, ovaj roman je najviše objavljivana i najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije!

Prvi deo romana objavljen je 1605. godine pod nazivom „Veleumni plemić Don Kihot od Manče“ (El ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha), a deset godina kasnije objavljen je i drugi deo pod nazivom „Drugi deo veleumnog plemića Don Kihota od Manče“ (Segunda parte del ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha).

Mesta koja su danas ucrtana na karti „Puta Don Kihota“ predstavljaju pokušaj raznih autora da prepoznaju i isprate avanture ovog junaka opisane u prvom romanu. Ono što ga prati na njegovom putešestviju su borbe protiv divova koji su u stvari obične vetrenjače.

Mi smo odlučili da posetimo makar jedno mesto na kome i danas živi čarolija Don Kihota.

Stižemo do zamka Castillo de la Muela koji je prema nekim izvorima sagrađen još početkom XI veka. Nažalost, ne uspevamo da razgledamo unutrašnjost zamka jer smo stigli desetak minuta pre zatvaranja za posetioce... naravno, vreme je za ručak i popodnevnu dremku! 

Castillo de la Muela

Pošto smo zakasnili za obilazak zamka, nastavljamo putem još nekih par stotina metara dalje, do vetrenjača. Mesto sasvim opravdano izabrano za vetrenjače - jer ovde osim što peče sunce, neprekidno duva jak vetar. Naravno, vetrenjače koje stoje ovde odavno se ne koriste, ali su sjajna turistička atrakcija u potpuno pustoj i nepreglednoj ravnici oko Konsuegre. U nekima od njih su otvorene prodavnice suvenira, ali su čak i suvenirnice zatvorene!

Vetrenjače, tj. Molinos de Consuegra

I konačno, došli smo do mesta na kome nas je čekao Don Kihot. Usamljeni vitez, koji stoji na suncu i vetru...Prizor istinski dirljiv i nezaboravan! I još jedno od mesta u Španiji na koje ćemo se vratiti barem još jednom...

Don Kihot mi čuva leđa...

Šetnju kraj vetrenjača i uživanje u pogledu na beskrajnu ravnicu koja okružuje ovo neobično mesto završili smo taman u vreme ručka (čak i po našoj satnici). Na samom kraju puta kojim se vraćamo od vetrenjača i zamka nalazi se strateški postavljen restoran prikladnog (kičerastog) dekora. Kada smo u dolasku prolazili kroz Konsuegru videli smo da ceo gradić spava i da ćemo teško naći bilo kakav restoran. Iako smo svesni da ovakvi restorani (na ovakvim mestima) obično papreno naplaćuju jelo/piće, nismo imali izbora i seli smo da sačekamo konobara. Konobar koji nas je dočekao nije „običan“ konobar, već vlasnik - glavom i bradom. Vrlo je pričljiv, nasmejan i preterano druželjubiv - ukratko rečeno - namazan svim ugostiteljsko-trgovačkim premazima. Jelovnik? Ah, pa to nema... u stvari ima, ali to što piše u jelovniku nije ni prineti onome što on ima danas da nam ponudi! Klasično zamajavanje... Uostalom, ovo je moja ocena ovog restorana koja je objavljena na jednom od turističkih sajtova: „Odličan sir i vino, ukusno meso. Bašta restorana sa predivnim pogledom na brdo sa vetrenjačama. Izbor hrane je vrlo ograničen - tek 3 do 4 glavna jela. Ovo je bio jedan od najskuplje plaćenih ručkova na našem 3000 km dugom putovanju kroz Španiju, ali ujedno i jedan koji nije bio ništa više od proseka. Dakle, ako obilazite vetrenjače u Konsuegri, ovaj restoran je dobro mesto za osveženje i ništa više.“

No, kad smo već tu gde smo - bez žurbe smo ručali, popili vino, proćaskali. Ipak, došlo je i vreme da krenemo dalje. Srećom, stigli su novi gosti, pa se vlasnik restorana bez mnogo odugovlačenja pozdravio s nama. Sledeći put kada budemo dolazili ovde, nećemo ni zastati pored ovog restorana!

Konsuegra - siesta time!

Vraćamo se na sever, ka Toledu koji je udaljen oko 45 km. U Toledu smo već bili maja 2011, tj. tačno pre 3 godine. Znamo kako da se snađemo kada je u pitanju parking, ali najvažnije od svega, ovaj put smo se spremili i za šetnju po ovom brdovitom ali čarobnom gradiću. Ostavili smo auto u podzemnom parkingu i odatle se prvo spustili do vidikovca na platou ispod zamka (Paseo de Cabestreros). Goran je pozirao nasuprot zgrade Pešadijske akademije (Academia de Infantería de Toledo) koja se nalazi izvan zidina starog grada, a u kojoj se školuju budući oficiri i podoficiri španske vojske. Zapravo, sve što treba da se zna o ovoj instituciji rečeno je kratkim natpisom koji se izdaleka vidi: „Todo por la Patria“ (Sve za otadžbinu).

Academia de Infantería de Toledo

Stari deo grada UNESCO je 1986. godine uvrstio na listu Svetske kulturne baštine. Toledo je to zaslužio svojim bogatim kulturnim i spomeničkim nasleđem, ali i kulturnim vrednostima proisteklim iz viševekovnog zajedničkog života hrišćanskih, muslimanskih i jevrejskih zajednica.
U srednjem veku Toledo je bio na glasu i kao središte proučavanja magije, jer je u gradu postojao univerzitet na kome su se proučavale arapske, jevrejske i druge tradicije. Prema nekim izvorima, papa Silvester II posetio je Toledo krajem X veka da bi (navodno) proučavao magiju. Doduše, u srednjem veku mnogi sveštenici su se ponosili poznavanjem magije. Ali u tu „magiju“ spadala su i jednostavna znanja iz oblasti prirodnih nauka, medicine, matematike i astronomije, koja su na većem delu evropskog tla bila zaboravljena, a koja su ostala sačuvana u ovom gradu učenosti i multikulturalnosti.

U prolazu...

Catedral Primada Santa María de Toledo

Tokom prethodne posete Toledu, bili smo prilično nepripremljeni i unutar samog starog gradskog jezgra jedva da smo nešto stigli da vidimo. Ovaj put je bilo malo bolje, mada, kad detaljnije pogledam plan grada i spisak znamenitosti shvatim da bismo ovde mogi da provedemo nedelje i mesece i da i dalje ne saznamo sve tajne ovog grada. Katedrali i njenoj arhitekturi smo se divili samo spolja, sa trga, jer su ulaznice za nas dvoje prilično skupe. A čovek ima i čemu da se divi - izgradnja ove lepotice započela je još u XIII veku, a na njoj se opet vidi ona predivna mešavina gotike i mudehara. I ne samo na katedrali, nego i na mnogim drugim zdanjima u gradu.

 Edificio Alcázar de Toledo (obnovljena 1998.g.)

Na zdanjima Edificio Alcázar de Toledo i Posada de la Hermandad i do danas su ostali sačuvani elementi mudehar stila koji su manje ili više primetni.

Posada de la Hermandad

Zdanje Svetog bratstva (Posada de la Hermandad) podignuto je još u XIII veku i nekad su u ovoj zgradi bili smešteni kuća, kasarna i zatvor Svetog bratstva Toleda. U XVIII veku bratstvo je raspušteno, a kuća pretvorena u gostionicu. Danas se u ovoj zgradi nalazi opštinski Centar za kulturu i umetnost.

I naravno, u Toledu kao i u mnogim drugim španskim gradovima čije se postojanje i trajanje meri ne samo vekovima nego i milenijumima, postoji barem jedna galerija u kojoj mogu da se pogledaju antičke sprave za mučenje (Antiguos instrumentos de tortura).

Uvek se štrecnem kad vidim neki ovakav plakat... da li je u pitanju „žal za starim dobrim vremenima (inkvizicije)“ ili nešto što ipak spada u kategoriju istorije?!

Na ulazu u podzemnu garažu

Po izlasku iz grada, odlučili smo da pre nego što nastavimo put priuštimo sebi lagano panoramsko razgledanje Toleda. Provozali smo se putemo koji kruži oko grada, prateći tok reke Taho. 

Panorama Toleda

Kada smo konačno rešili da se oprostimo od Toleda, bilo je „tek“ 6 sati popodne. Pošto do Madrida možemo da stignemo za sat, sat i po vremena, zaključujemo da je suviše rano da se vraćamo u Madrid i da imamo dovoljno vremena da svratimo i do Segovije. Ne baš preterano racionalan zaključak, jer nam je do Segovije bilo potrebno skoro 2 sata vožnje. 

U kasno popodne... 

Doduše, vozili smo se prelepim predelima ali nas je put neplanirano doveo na planinski venac Sierra de Guadarrama. Za to je opet i prvenstveno zaslužan naš GPS uređaj podešen da nas vodi putevima na kojima se ne plaća putarina, zbog čega smo se, nakon što smo prošli Madrid i krenuli dalje na sever ka Segoviji, našli na vijugavom planinskom putu, na nadmorskoj visini od najmanje 1500 metara! Bliži se veče, oseća se da je spoljna temperatura prava planinska, ali uprkos svim nepredviđenim okolnostima uspevamo da stignemo u Segoviju pre mraka. I ovde prvo pravimo krug oko grada, hvatamo poslednje zrake „zlatnog sata“ i slikamo panoramu Segovije kojom dominira veličanstveni zamak Alcázar de Segovia.

Alcázar de Segovia

Catedral de Santa María de Segovia

Alcázar de Segovia

U Segoviji smo takođe bili pre 3 godine i bez problema nalazimo podzemni parking koji je u neposrednoj blizini starog rimskog akvadukta. Svež planinski vazduh pratio nas je i u Segoviji koja se nalazi na 1000 metara nadmorske visine. Meni je bilo prilično hladnjikavo u tankoj pamučnoj suknji i majici, ali sam srećom ponela dugu jaknu, pa je šetnja kroz grad bila sasvim prijatna. 

Acueducto de Segovia

Tokom prethodnog boravka u Segoviji slavio se „Titirimundi“, praznik lutkarstva i lutkarskih pozorišta koji traje nedelju dana. Zbog toga je bila velika gužva oko akvadukta, pa nismo uspeli ni da mu priđemo a kamoli da pokušamo da se popnemo do vidikovca koji je na vrhu akvadukta, na trgu Plaza Avendaño. Ovaj put smo puni energije (a i da bismo se ugrejali) istrčali do vidikovca i uživali u predivnom prizoru. Sa tog mesta čini se da se vidi ceo grad, a akvadukt deluje kao da se pruža u beskraj. U suton, kad se pomešaju zlatni sunčevi zraci i plavetnilo neba cela panorama je nestvarno lepa. Nezaboravna! 

Pre nego što je pao mrak, stigli smo da se prošetamo do crkve San Millán i ispred nje škljocnemo poslednje kadrove za ovaj dan. Pronašli smo mesto za večeru, pojeli nešto na brzinu i krenuli ka Madridu. 

Iglesia de San Millán

Goran je već prilično umoran, mrak je i nikako nam se ne ide natrag preko planine preko koje smo došli do Segovije. Podešavam GPS da nas vodi najbržim putem, ukidam opciju izbegavanja putarine i zahvaljujući tome, ali i dobrim putevima, nakon sat vremena vožnje stigli smo u Madrid. Kada smo se konačno dočepali našeg madridskog stana i terase s pogledom, bila je skoro ponoć. I na vedrom nebu iznad Madrida - sijao je (skoro) pun Mesec. Pred nama je poslednja noć našeg ovogodišnjeg boravka u Španiji.