Svaki boravak u Madridu za mene ima dva glavna obeležja. Prvo je oduševljenje samom lepotom grada, veličinom i njegovim sadržajma, a drugo je neka vrsta nervoze koju uvek osećam u ogromnim užurbanim urbanim prostorima kakav je Madrid.
Današnji dan - nedelja - mogao je da nam predstavi Madrid u nekom ipak malo opuštenijem svetlu. Kada smo izašli iz metroa, na stanici „Puerta del Sol“ dočekalo nas je veselo, nedeljno raspoloženje. Pored nas je prošla razigrana i raspevana grupa sledbenika Hare Krišne.
Malo dalje od njih, tu su i ulični zabavljači koji svoje tačke izvode tako što nepomični stoje u najneobičnijim pozama i u vrlo zanimljivim kostimima!
Puerta del Sol („Kapija Sunca“) jedno je od najpoznatijih i najprometnijih mesta u Madridu. Na ovom mestu je nulta tačka (nulti kilometar - kilómetro cero) radijalne mreže španskih puteva. To znači da u svakom trenutku, na svakom putu koji vodi od Madrida, postoje oznake o trenutnoj udaljenosti od ove (nulte) tačke.
Na trgu Puerta del Sol nalazi se još jedan od čuvenih simbola Madrida: 20 tona teška statua medveda koji jede voće sa drveta, nastala u drugoj polovini XX veka. Zvanično ime statue je „El Oso y El Madroño“ (Medved i planika) i to su simboli koji se nalaze na grbu grada.
Uživamo u nedeljnom prepodnevu, imamo neki orijentacioni plan gde bismo sve hteli da odemo i šta da vidimo. U okolnim ulicama je puno ljudi, mnoštvo uličnih tezgi na kojima se prodaju svakojaki suveniri. Ne znamo na koju stranu pre da gledamo, ne stižemo mnogo ni da pričamo, uglavnom fotografišemo i hodamo.
Od trga Puerta del Sol, nakon nekoliko minuta šetnje, stižemo na glavni gradski trg, Plaza Mayor. Ubrzo primećujemo da se u jednom uglu nešto dešava. Dolazimo da vidimo o čemu se radi - a pred našim očima, okuplja se ansambl madridske opere koji počinje da izvodi deo Vivaldijevog violinskog koncerta „Četiri godišnja doba“ (Leto, presto)!
Tokom nekoliko minuta koliko je trajao ovaj mini-koncert, svi koji su se tu zatekli zastali su, oduševljeni muzikom, energijom i talentom ovih mladih ljudi. Publika se muzičarima madridske opere zahvalila dugim i gromoglasnim aplauzom, a nas dvoje smo otišli sa trga nasmejani i fantastično raspoloženi!
A raspoloženje nam se dodatno popravilo kada smo nakon nekoliko minuta šetnje stigli do pijace Mercado de San Miguel.
Pijaca Mercado de San Miguel nije „obična“ pijaca ali je veoma popularna - delom zbog svog položaja, u samom srcu Madrida, a delom svakako i zbog onoga što u njoj može da se kupi. Potpuno različita od pijaca na koje smo navikli u Srbiji (a koje ja inače ne volim i izbegavam da posećujem kad god je to moguće), a na tezgama unutar pijace ne zna se šta je bilo lepše - od maslina u svim mogućim bojama i veličinama, do najfinijih domaćih kolača! Sve je delovalo tako slasno i primamljivo, ali pošto smo planirali da provedemo dan u šetnji nismo ni pomišljali da kupujemo „zeleniš“. Ipak, u poslastičarnici na izlazu smo kupili neke slatke đakonijice koje smo pojeli tu, s nogu.
Nogu pred nogu, stižemo do ulice Calle Mayor, ali ne možemo da pređemo ulicu. Nepregledna, kilometarska kolona motocikala prolaziće ulicom narednih 10-15 minuta. Ne znam da li je u pitanju uobičajena nedeljna pojava, proslava „dana motociklista“ ili predstojećeg praznika grada Madrida - u svakom slučaju, na motorima su mogle da se vide različite generacije. Zapravo, najmanje je bilo mladih, u većini su bili veterani, stariji čak i od nas.
Sačekali smo da prođe ova motorizovana družina a onda nastavili šetnju do stanice metroa Opera, odakle smo krenuli na jedno pomalo neobično ali veoma važno mesto u Madridu.
Posle 20-ak minuta vožnje, izašli smo na stanici Marqués de Vadillo i odatle se zaputili do groblja San Isidro. Šetnja se odužila jer je stanica metroa udaljena od groblja oko 1 km, a ulica kojom idemo, Paseo del Quince de Mayo (Ulica 15. maja), vodi nas uzbrdo. I u ovoj ulici je veselo, počelo je slavlje u čast San Isidra, zaštitnika grada Madrida. Praznik San Isidra slavi se 15. maja, ali očigledno da su u toku „pripremne“ aktivnosti. Duž cele ulice obustavljen je saobraćaj i vlada prava vašarska atmosfera - postavljeni su mnogobrojni montažni restorani i tezge sa raznim suvenirima.
Nama nije do vašara, želimo da što pre stignemo do groblja koje nam je poznato sa nekih Gojinih slika (npr. La romería de San Isidro). (Gojine slike iz opusa „Pinturas Negras“ i slika „La romería de San Isidro“ nastale su najverovatnije između 1819-1823. godine i prenete su na platno pod nadzorom ondašnjeg kustosa muzeja Prado. Sam Goja nije dao naziv nijednoj od ovih slika, već ih je posle Gojine smrti „katalogizirao“ njegov prijatelj Antonio Brugada.)
Ovo groblje se više ne koristi za sahrane i tokom XX veka uvršteno je u Spomenike kulture i istorijsko nasleđe Španije. Večne kuće pokojnika na ovom groblju projektovali su vrsni španski umetnici i arhitekte iz XIX veka. Dok smo šetali stazama između raskošnih grobnica i spomenika, čovek koji je verovatno zadužen za održavanje i čuvanje groblja nas je opomenuo da fotografisanje nije dozvoljeno. Takva upozorenja mi uvek pokvare raspoloženje, pa smo ubrzo rešili da završimo obilazak groblja i odlučimo gde ćemo dalje. Ali, morali smo prvo malo da predahnemo. Spustili smo se do obližnjeg stambenog bloka, pronašli lokalnu kafeteriju i tu predahnuli uz kafu i sok. Pitali smo konobara kako najlakše i najbrže da stignemo do centra grada (a da se ne vraćamo do stanice Marqués de Vadillo) i imali smo sreće - u blizini je bila stanica autobusa 50 kojim smo se odvezli direktno do trga Puerta del Sol. Namera nam je bila da posetimo Muzej kraljice Sofije (Museo Reina Sofia) u kome je izložena Pikasova „Gernika“, a u toku je i izložba fotografija Roberta Kape, fotografa koji je ovekovečio neke od najpotresnijih trenutaka španskog građanskog rata. Put do Muzeja vodi preko stanice Atoća (Estación de Madrid Atocha) do koje stižemo metroom, od trga Sol.
Atoća je neočekivano i veoma prijatno iznenađenje. Nešto što je u Srbiji skoro nezamislivo kao prostorno rešenje za železničku stanicu... i ne samo za stanicu, nego uopšte... Uostalom, slike dovoljno govore!
Od stanice Atoća do Muzeja kraljice Sofije stižemo peške, za manje od 10 minuta. Nedeljom popodne ulaz u ovaj muzej je besplatan, što je jedan od divnih manira u ovom gradu, gde većina muzeja ima barem jedan besplatan termin tokom nedelje.
Današnji dan - nedelja - mogao je da nam predstavi Madrid u nekom ipak malo opuštenijem svetlu. Kada smo izašli iz metroa, na stanici „Puerta del Sol“ dočekalo nas je veselo, nedeljno raspoloženje. Pored nas je prošla razigrana i raspevana grupa sledbenika Hare Krišne.
Uživamo u nedeljnom prepodnevu, imamo neki orijentacioni plan gde bismo sve hteli da odemo i šta da vidimo. U okolnim ulicama je puno ljudi, mnoštvo uličnih tezgi na kojima se prodaju svakojaki suveniri. Ne znamo na koju stranu pre da gledamo, ne stižemo mnogo ni da pričamo, uglavnom fotografišemo i hodamo.
Suveniri - "sovjetska" kolekcija
Vivaldijevo „Leto“ - uživo
A raspoloženje nam se dodatno popravilo kada smo nakon nekoliko minuta šetnje stigli do pijace Mercado de San Miguel.
Sačekali smo da prođe ova motorizovana družina a onda nastavili šetnju do stanice metroa Opera, odakle smo krenuli na jedno pomalo neobično ali veoma važno mesto u Madridu.
Spomenici na groblju Cementerio de San Isidro
Posle 20-ak minuta vožnje, izašli smo na stanici Marqués de Vadillo i odatle se zaputili do groblja San Isidro. Šetnja se odužila jer je stanica metroa udaljena od groblja oko 1 km, a ulica kojom idemo, Paseo del Quince de Mayo (Ulica 15. maja), vodi nas uzbrdo. I u ovoj ulici je veselo, počelo je slavlje u čast San Isidra, zaštitnika grada Madrida. Praznik San Isidra slavi se 15. maja, ali očigledno da su u toku „pripremne“ aktivnosti. Duž cele ulice obustavljen je saobraćaj i vlada prava vašarska atmosfera - postavljeni su mnogobrojni montažni restorani i tezge sa raznim suvenirima.
Nama nije do vašara, želimo da što pre stignemo do groblja koje nam je poznato sa nekih Gojinih slika (npr. La romería de San Isidro). (Gojine slike iz opusa „Pinturas Negras“ i slika „La romería de San Isidro“ nastale su najverovatnije između 1819-1823. godine i prenete su na platno pod nadzorom ondašnjeg kustosa muzeja Prado. Sam Goja nije dao naziv nijednoj od ovih slika, već ih je posle Gojine smrti „katalogizirao“ njegov prijatelj Antonio Brugada.)
Ovo groblje se više ne koristi za sahrane i tokom XX veka uvršteno je u Spomenike kulture i istorijsko nasleđe Španije. Večne kuće pokojnika na ovom groblju projektovali su vrsni španski umetnici i arhitekte iz XIX veka. Dok smo šetali stazama između raskošnih grobnica i spomenika, čovek koji je verovatno zadužen za održavanje i čuvanje groblja nas je opomenuo da fotografisanje nije dozvoljeno. Takva upozorenja mi uvek pokvare raspoloženje, pa smo ubrzo rešili da završimo obilazak groblja i odlučimo gde ćemo dalje. Ali, morali smo prvo malo da predahnemo. Spustili smo se do obližnjeg stambenog bloka, pronašli lokalnu kafeteriju i tu predahnuli uz kafu i sok. Pitali smo konobara kako najlakše i najbrže da stignemo do centra grada (a da se ne vraćamo do stanice Marqués de Vadillo) i imali smo sreće - u blizini je bila stanica autobusa 50 kojim smo se odvezli direktno do trga Puerta del Sol. Namera nam je bila da posetimo Muzej kraljice Sofije (Museo Reina Sofia) u kome je izložena Pikasova „Gernika“, a u toku je i izložba fotografija Roberta Kape, fotografa koji je ovekovečio neke od najpotresnijih trenutaka španskog građanskog rata. Put do Muzeja vodi preko stanice Atoća (Estación de Madrid Atocha) do koje stižemo metroom, od trga Sol.
Atoća je neočekivano i veoma prijatno iznenađenje. Nešto što je u Srbiji skoro nezamislivo kao prostorno rešenje za železničku stanicu... i ne samo za stanicu, nego uopšte... Uostalom, slike dovoljno govore!
Jedinstveno uređena... kao botanička (amazonska) bašta
Atoća - unutrašnjost
Atoća - spoljašnjost
Od stanice Atoća do Muzeja kraljice Sofije stižemo peške, za manje od 10 minuta. Nedeljom popodne ulaz u ovaj muzej je besplatan, što je jedan od divnih manira u ovom gradu, gde većina muzeja ima barem jedan besplatan termin tokom nedelje.
Potpuno razumljivo, ali na moju veliku žalost, fotografisanje u muzeju nije bilo dozvoljeno. Ostaje nam samo da sa mešavinom sete i radosti upamtimo ovaj obilazak i razgledanje umetničkih dela koja se čuvaju u ovom muzeju.
Rešili smo da maksimalno iskoristimo ovaj nedeljni dan i mogućnost besplatnog ulaska u muzeje, pa smo posle obilaska Muzeja kraljice Sofije odlučili da posetimo i muzej Prado koji je udaljen je svega 10-ak minuta lagane šetnje. Ulica Paseo del Prado koja nas vodi do muzeja Prado je jedna od čarobnih zelenih oaza u sred užirbanog Madrida. Kolovozne trake su odvojene širokom pešačkom stazom, punom zelenila, klupa, fontana, skulptura... S desne strane ulice je ogroman park (Real Jardín Botánico), što dodatno oplemenjuje ceo ovaj kvart.
Približavamo se muzeju Prado i prolazimo pored panoa na kome je objava za izložbu na kojoj je predstavljeno desetak nedavno restauriranih Rubensovih dela (El triunfo de la Eucaristía). Ipak, pošto na raspolaganju imamo nepuna dva sata do zatvaranja muzeja, odlučili smo da prvo potražimo dvoranu u kojoj su izložene Gojine slike iz opusa „Pinturas Negras“. Vrlo, vrlo dirljivo, teskobno, srce se steže i oči se pune suzama pred ovim delima...
Neobično prevozno sredstvo u ulici Paseo del Prado
vozilo koje se pokreće tako što putnici pokreću pedale
dok sede na poprečno postavljenim sedištima
dok sede na poprečno postavljenim sedištima
Palacio de Comunicaciones
Posle dugog i divno provedenog dana, došlo je vreme da krenemo natrag u naš stan u Calle José. Prošli smo pored prelepe, suncem obasjane zgrade Palacio de Comunicaciones, sišli u metro na stanici Banco de España i posle 40 minuta vožnje stigli do našeg madridskog apartmana.
Tokom ovog dana prešli smo oko 35 km (uglavnom raznim vrstama javnog prevoza, ali jedan deo i peške). Bili smo umorni, ali puni lepih utisaka. Veče smo proveli na prostranoj terasi sa pogledom na krovove četvrti Almenara i solitere u poslovnoj četvrti koji važe za najviše oblakodere u celoj Španiji.
