Odlučili smo da od Burgosa do Salamanke ne idemo najkraćim putem (250 km), već da usput svratimo do Valjadolida i Avile, što produžava put za dodatnih 100 km. Taman fina kilometraža za jedan dan.
Prvu deonicu do Valjadolida (Valladolid) prelazimo za otprilike sat i po vremena. Današnji Valjadolid osnovan je u XI veku, na temeljima nekadašnjeg keltskog a potom i rimskog naselja. U ovom gradu su se 1469.g. venčali španski vladari Ferdinand i Izabela (Los Reyes Cristianos), proglasili ga za prestonicu Kastilje a kasnije i ujedinjene Španije. Kristifor Kolumbo je umro u Valjadolidu. Dakle, došli smo u grad koji ima važno mesto u španskoj istoriji.
U grad stižemo oko podne, kada na ulicama još uvek nema mnogo gužve. Kada ne znamo tačnu adresu na koju želimo da odemo, jednostavno zadam samo naziv grada i GPS nas odvede u centar. I to je jedna od malobrojnih dobrih osobina našeg GPS uređaja. Zahvaljujući tome, parkirali smo se u podzemnoj garaži u samom centru grada, na Trgu slobode i krenuli u šetnju.
Prvo na šta nailazimo je katedrala čija je izgradnja započela krajem XV veka, koja se trenutno renovira, pa je dobar deo fasade zaklonjem skelama i ostalim građevinarskim pomagalima.
Radovi na katedrali
Stotinak metara dalje je crkva iz XII veka, Santa María La Antigua, renovirana u drugoj polovini XX veka. Ispred nje je lep plato, a s leve i desne strane divno održavani travnjaci sa cvetnim lejama.
Cvetna leja s leve strane, ispred crkve
Crkva Santa María La Antigua
Dakle, ko dođe u Valjadolid, prvo će videti najznačajnije verske objekte. Međutim, nije sve tako ozbiljno i „uštogljeno“ kako u prvi mah možda deluje. Na istom tom trgu, naspram katedrale koja se renovira, ugledali smo izlog jedne prodavnice koja je očigledno posvećena čuvenom modelu jednog nemačkog vozila.
VW i mi u odsjaju izloga
Nismo imali predstavu gde i šta da tražimo u Valjadolidu, pa smo nasumice krenuli u šetnju. U jednoj od ulica nedaleko od katedrale, naišli smo na ovaj pano koji je bio kao stvoren za jednu Goranovu fotografiju.
Moj kuvar u La Casa del Gusto
I ja kao „reporter na zadatku“
Zabasali smo u neku prilično uzanu ali lepu ulicu. Umesto ulaznih vrata u neku od zgrada, pred nama se u jednom trenutku otvorio prolaz - Pasaje Gutiérrez. Prošli smo celu dužinu prolaza, ponovo pomalo razočarano zaključili da smo se ovde zatekli u doba dana kada nema baš mnogo ljudi i kada su lokali i prodavnice zatvoreni. S pomalo sete, šetnja ovim prolazom vratila me je u neka davna vremena u Beogradu, kada su u pasažima decenijama postojale prodavnice koje su bile simbol građanskog i bogatog grada, a čiji su vlasnici itekako vodili računa o kvalitetu svojih usluga i sopstvenoj reputaciji. Kao da je bilo u nekom sasvim drugom životu... na nekoj drugoj planeti...
Pasaje Gutiérrez
Prošetali smo još malo okolnim ulicama, usput smo seli da popijemo kafu i uskoro nastavili put. Valjadolid ćemo upamtiti kao još jedan lep i negovan španski gradić.
Sedamo u auto, opet zadajem destinaciju - ovaj put idemo u Avilu (Ávila), i nakon sat i po vremena vožnje stižemo u centar ovog gradića. Imali smo u planu da prošetamo starim delom grada, unutar zidina, da se provozamo turističkim vozićem i pre nego što nastavimo put - ručamo. Plan je jedva delimično ostvaren!
Šetnja unutar starih gradskih zidina iz nekog razloga nije nam bila mnogo po volji. Možda zato što smo, pre nego što smo krenuli u šetnju, videli da postoji turistički vozić, pa nam je bilo milije da ovaj grad o kome ne znamo skoro ništa obiđemo na (dokazano) najjednostavniji i najefikasniji način.
Gradske zidine
Ali, desilo se nešto što je presedan. Vozić nikako da krene i to iz jednog krajnje neobičnog razloga: nema dovoljno putnika! Skoro sam sigurna da smo do sada uvek imali situaciju da vozić polazi u određeno vreme - bez obzira na broj putnika. Ovde red vožnje nije postojao, ali je bilo bitno brojno stanje klijentele. Tu smo izgubili barem pola sata, a onda su glad i ko zna šta još počeli da uzimaju danak našem raspoloženju.
Vozić bez voznog reda i putnika
Bio je pravi trenutak da potražimo restoran, ručamo i zatim nastavimo put do Salamanke! I tako je i bilo. Restoran u koji smo ušli imao je prilično zanimljiv enterijer. Ipak, ni to, a ni ručak, nisu uspeli bitno da poprave moje raspoloženje.
Restoran sa neobičnim ruralnim ukrasima
Odjavna rečenica boravka u Avili može s pravom da glasi: „Gladna sam i hoću u Salamanku!“
Po prvi put - pogled na centar stare Salamanke!
Copyright © Sofijana Stamenkovic
