2012 - 21. avgust, Cordoba

Poseban dan i posebno mesto na trasi ovog putovanja po Iberiji. Idemo u Kordobu! Od Sevilje do Kordobe deli nas 140 km, tj. oko 2 sata puta. 

Godinama sam maštala o tome da jednog dana kročim u čuvenu Meskitu, da prošetam njenom velikom dvoranom, da osetim čaroliju i utonem u lepotu i savršenstvo ovog umetničkog i graditeljskog dragulja.

Želja će mi se ispuniti, ali kao i pre skoro 10 godina u Egiptu, bez muke - želje se ne ispunjavaju. Kao nekad u Egiptu, dok sam ulazila u jednu od piramida na platou Gize, tako sam se i ovde, u Kordobi, borila sa emocijama ali i sa vrelinom. Bilo je tek oko 11 sati, ali temperatura je već stigla na oko +40 stepeni u hladu.

Ostavili smo auto na obližnjem parkingu i nastavili peške uličicama koje vode do Meskite. Ulice su skoro sasvim puste, utorak je - radni dan, ali deluje da je sve zatvoreno. 

Calle de San Basilio (ulica svetog Vasilija) u Kordobi

U staro gradsko jezgro ušli smo ulicom Calle Puerta Sevilla (neobične li slučajnosti), odakle smo se provlačili kroz uličice kojima smo stigli do Ergele Kordoba (Córdoba Ecuestre), koja takođe predstavlja veliku turističku atrakciju. Ušetali smo par koraka u unutrašnje dvorište i zaključili da ćemo ergelu posetiti možda nekom drugom prilikom. Prolazimo, potom, pored zamka Alcázar de los Reyes Cristianos, ali i njega ostavljamo za kasnije.

Ulaz na bedemu starog grada udaljen je od kapije dvorišta Meskite skoro kilometar. Valjda zbog vrućine, šetnja nam se odužila i čini nam se kao da nikad nećemo stići.

Konačno, ipak, stižemo do severnog zida na kome je prolaz („Vrata oprosta“) koji se nalazi uz sam toranj katedrale. Vrata oprosta vode pravo u vrt narandži (Patio de los Naranjos). 

U vrtu narandži, u pozadini toranj katedrale

Pre nego što zakoračimo u unutrašnjost nekadašnje džamije, a potom katedrale, zastajemo malo u hladovini stabala narandži i pokraj česme. Ovde se često srećemo sa raznim neobičnim, bajkovitim nazivima: npr. česma na kojoj smo se osvežili nosi naziv „Izvor cimeta“. Kasnije smo saznali da je nekad pored ove česme postojalo drvo cimeta, pa otud i njen naziv.

Česma Fuente del Cinamomo (Izvor cimeta)

Prilaz kapeli Villaviciosa

Dvorana stubova

Enterijer (vrata iz X veka)

Dvorana stubova

U dvorani je nekad bilo čak 856 stubova napravljenih od jaspisa, oniksa, mermera i granita. Kombinacijom materijala i oblika, materijalizovana je ideja graditelja da prostor unutar Meskite deluje uzvišeno, beskrajno...

Dvorana stubova

Unutar dvorane stubova, pronašla sam mesto koje je obasjavala svetlost raznih boja. Bajkovit trenutak... 

Sala za molitve

Kupola maksure

U istoriju ovog zdanja, još jednog koje je UNESCO uvrstio na listu svetske kulturne baštine, utkano je barem 1700 godina ljudske istorije.

Temelje prvog hrama su postavili Rimljani, a zatim su u IV veku Vizigoti na tom mestu podigli crkvu. Početkom VIII veka, kada su u Andaluziju (i na veći deo iberijskog poluostrva) stigli Mavari, pokorili su Vizigote, ali su postojeću crkvu podelili na deo koji su i dalje koristili hrišćani i deo za muslimanske vernike. Nakon 70 godina ovakve „raspodele“, kalif Abdurahman I, otkupio je crkvu od Vizigota, zatim ju je srušio i na njenim temeljima napravio veliku džamiju u Kordobi. 

U X veku Kordoba je bila najveći i najnapredniji grad u Evropi, a po dostignućima u nauci, kulturi i umetnosti, Kordoba je nadmašila i sve druge tadašnje gradove u svetu.

Hrišćani su u XIII veku osvojili Kordobu i Meskita je pretvorena u katedralu (Catedral de Nuestra Señora de la Asunción). Zapravo, džamija je postepeno poprimala sve više odlika katedrale tokom naredna dva i po veka. Ipak, najveći zahvati na džamiji sprovedeni su za vreme vladavine španskog kralja Karlosa I. Kada je Karlos došao u Kordobu da bi video konačno dovršenu katedralu, jednom rečenicom je opisao svu tragediju nestanka ovog dragulja mavarske umetnosti. Po njegovim rečima, uništeno je nešto što je bilo jedinstveno u svetu da bi se napravilo nešto toliko obično, nešto što postoji u svakom gradu.

Puni utisaka i pomešanih emocija, napuštamo Meskitu i vraćamo se do Zamka hrišćanskih kraljeva (Alcázar de los Reyes Cristianos).

Vrtovi (Jardines del Alcázar)

Kristifor Kolumbo pred hrišćanskim kraljevima Ferdinandom i Izabelom

Pogled na vrtove

Posle razgledanja Meskite, nije nam se ulazilo u unutrašnjost zamka, ali su nas njegovi vrtovi mamili svežinom koja se osećala dok smo prolazili između bazena i fontana oko kojih su bile leje divnog cveća, zimzelenih stabala i palmi.

Pravo mesto za uživanje i kratak odmor, a onda smo morali da krenemo natrag za Sevilju. Vrućina nas je proždirala na svakom koraku.

Na putu od Kordobe ka Sevilji

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2012 - 19. - 22. avgust, Sevilja

Put od Porta do Sevilje, sa svraćanjem u Faro, na samom jugu Portugalije, mogao je da traje svega 7 sati, pri čemu bismo prešli oko 750 km. Takav je bio plan.
Umesto toga, a zbog već više puta pomenutog sistema naplate putarine u Portugaliji, putovali smo skoro 12 sati i za to vreme prešli nešto manje od 750 km. Naime, pošto smo morali da putujemo lokalnim putevima, posle otprilike 7 sati puta, umesto na krajnji jug Portugalije, kod mesta Grândola, krenuli smo na istok, ka Španiji. 
Prijatne temperature u priobalnom pojasu Portugalije, polako je počela da zamenjuje jara koja je neprekidno pržila. Prolazili smo kroz mesta Castro Verde, Mértola, odakle smo opet krenuli na jug, ka mestu Castro Marim, koje je par kilometara od obale Sredozemnog mora i skoro na samoj granici sa Španijom. U tom trenutku, na putu smo proveli skoro 10 sati i prošla nas je volja da se spuštamo do obale - hteli smo samo što pre da se dočepamo Sevilje.

Kada smo konačno stigli u Sevilju, dočekao nas je simpatičan hotelčić u četvrti Triana, koja je na zapadnoj strani kanala reke Guadalquivir (Canal de Alfonso XIII). Osim hotela, dočekao nas je i toplotni talas koji kao da smo „doneli“ sa sobom i koji je trajao tokom svih dana našeg boravka u Sevilji. Noću je temperatura bila oko 25 stepeni, ali je zato tokom dana i večeri bilo i do +40.

Poželeli smo da se vrate one temperature iz januara 2011, kada smo prvi put bili u Sevilji. Ali, ovaj put, Andaluzija je za nas spremila istinski vreo doček.

Prve večeri smo ostali u sobi, kako bismo se odmorili i sutradan ujutro krenuli što ranije u obilazak Sevilje. 
Ujutro, 20. avgusta, krenuli smo iz Triane, preko mosta Puente de Isabel II, ka centru grada. Pošto nismo imali mnogo vremena, unapred smo isplanirali šta sve želimo da posetimo.

Na mostu Puente de Isabel II

Ubrzo pošto smo prešli most, naišli smo na Zlatni toranj (Torre del Oro).

Torre del Oro

U osnovi Zlatnog toranja je mavarska vojna osmatračnica izgrađena početkom XIII veka, radi zaštite grada od napada s reke. Osmatračnica je u svojoj osnovi bila 12-ugaona, a u XIV i XVIII veku su dozidani drugi i treći nivo.

Danas je u ovom tornju pomorski muzej koji čuva zastave, mape, makete brodova i druge pomorske uspomene, ali i portrete slavnih pomoraca i istraživača i razna dokumenata koja svedoče o njihovim putovanjima.

Idemo dalje, do Hiralde (La Giralda), velike katedrale u centru Sevilje, koju smo već posetili u januaru 2011. Danas nećemo ulaziti u katedralu, dvorište narandži (Jardín de los Naranjos) nije otvoreno za posetioce, tako da samo prolazimo pored katedrale. I gledamo, ponovo, kako izgleda ulica u koju smo tada zalutali kolima. Na našu sreću, onog januarskog dana 2011, nije bilo policije kao sada.

Avenida de la Constitución

Ovaj deo grada deluje prilično pusto, pa se vraćamo do obližnje tramvajske stanice i odatle se vozimo do Trga Španije. Vožnja nije dugo trajala, svega desetak minuta, ali nam je kratko osveženje u klimatizovanom tramvaju prijalo jer je već skoro podne i počinje da se oseća vrućina.

Pokušavala sam da pronađem reči kojima bih opisala svoj prvi utisak kada smo stigli na Trg Španije (Plaza de España). Raskošno? Prelepo? Jedinstveno? Sve ovo, ali opet nije dovoljno da opiše kakav je osećaj stajati na ovom trgu. Trg je izgrađen 1928. godine za potrebe ibero-američkog sajma (EXPO Sevilla 1929). Projektanti i umetnici koji su radili na realizaciji ovog prostora primenili su ono najbolje i najtipičnije za špansku umetnost, sve to pomešali sa elementima art deko stila i neomudehara i stvorili ovaj prostor koji se s pravom zove Trg Španije.

Trg Španije

Na zidovima trga smešten je niz od 48 klupa koje predstavljaju četrdeset i šest provincija kopnenog dela Španije (sve osim Sevilje), kao i dva arhipelaga (Kanarskih i Balearskih ostrva), svaka sa svojim grbom, mapom i panoom od pizanovih keramičkih pločica. Na svakom od njih predstavljen je neki od značajnih istorijskih događaja za svaku konkretnu provinciju, koje su poređane po abecednom redu. Ove klupe su rapoređene u četiri odeljka, pri čemu se na početku i kraju svakog odeljka nalazi pano od pločica koji se odnosi na provinciju Sevilja.

U Saragosi...

U Salamanki...

Moj izbor klupe kraj panoa Salamanke kao da je slutio da će mi se već za dve godine ispuniti želja da boravim nekoliko dana u Salamanki i da se potpuno, i čini se, neizlečivo zaljubim u taj grad. (Uostalom, slika na glavnoj stranici ovog bloga nastala je upravo u Salamanki.)

Ubrzo posle razgledanja trga i okoline, vratli smo se do hotela, ručali u obližnjem restoranu, a onda se odmarali dok nije došlo vreme da se razmišlja o večeri.

I opet smo, uveče, prošli pored Hiralde. Krenuli smo zapravo na večeru, ali Hiralda kao da uvek poziva prolaznike da zastanu i dive joj se. 

„Palos“ vrata (Puerta de los Palos)

„Palos“ vrata na istočnoj fasadi Hiralde, izrađena su početkom XVI veka i krasi ih raskošan duborez. 

Hiralda i mi...

Večerali smo u jednom veoma prijatnom restoranu, večera je bila ukusna i obilna, pa smo se posle večere vratili do glavne avenije (Avenida de la Constitución) i uživali u noćnom koncertu na otvorenom.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2012 - 18. - 19. avgust, Porto (Portugalija)

Posle višečasovnog lutanja portugalskim lokalnim drumovima, u petak uveče konačno smo stigli u Porto. Naš GPS nije bio od velike koristi, jer smo se vozili putevma kojima se izgleda vrlo retko ide, pa smo ponovo morali da se oslanjamo na naše „izviđačke“ veštine koje su nam u nekim ranijim prilikama pomogle. 
Put u dužini od oko 120 km, od momenta kada smo ušli u Portugaliju, do dolaska u Porto, prešli smo za otprilike 4 sata. Da smo koristili auto puteve, bilo bi nam dovoljno nešto više od sat vremena. Za ovo je zaslužan sistem elektronske naplate putarine, koji će nam prilično zagorčati kretanje po Portugaliji i u nedelju, prilikom povratka u Španiju.

No, šta je - tu je, važno je da smo stigli u Porto. Imali smo rezervisan hotel u predgrađu, stotinak metara udaljen od početne stanice žute linije metroa, kojom smo za 20 minuta mogli da stignemo do centra grada. Na recepciji hotela su nam objasnili da je najbolje da izađemo na stanici São Bento. Odatle se peške brzo stiže do severne obale reke Duro na kojoj ima mnoštvo restorana, a dobra i ukusna večera je bila upravo ono što nam je bilo potrebno posle dugog i napornog dana.
Lako smo se snašli kroz ulice koje vode do obale i trga Praça da Ribeira - trebalo je samo da idemo nizbrdo, a odatle smo mogli da biramo da li ćemo da produžimo levo, ka podnožju mosta Ponte Luís I, ili na suprotnu stranu.

Petak je veče, restorani su puni i jedva smo uspeli da nađemo jedan sto za nas dvoje. Nismo imali inspiraciju za naručivanje nečeg „egzotičnog“, pa smo naručili jelo sa roštilja i bili vrlo zadovoljni izborom.

Posle večere, čekao nas je povratak uzbrdo do stanice metroa São Bento, pa smo lagano šetali i razgledali zgrade u ulicama kroz koje smo prolazili. Na mnogima od njih videli smo istaknuto obaveštenje da su na prodaju („Vende-se“) i bilo je očigledno da u njima odavno niko ne živi. Neverovatan prizor - cele višespratne stambene zgrade - potpuno puste! Da li je u pitanju samo ekonomska kriza koja se često pominje kada se govori o Portugaliji ili i nešto drugo, tek - na prvi pogled, Porto nam je delovao kao osiromašen i prilično opustošen rođak Lisabona u kome smo bili pre 3 meseca. Nadali smo se da će sutradašnji obilazak po danu i kada budemo odmorni baciti neko novo svetlo na Porto.

Osvanula je subota, 18. avgust i mi smo puni elana krenuli u razgledanje grada. Dan je bio divan, sunčan, sa temperaturom od oko 25 stepeni, što je bilo idealno za ono što smo mi imali u planu. Rešili smo da za razgledanje grada koristimo turistrički autobus, koji nam na najjednostavniji način omogućava da steknemo makar neku sliku o novom gradu kada nemamo mnogo vremena i kada ne znamo šta bi sve bilo poželjno da vidimo. 

Kada sam kasnije gledala slike od ovog dana, videla sam da smo pored nekih znamenitosti prošli više puta - što turističkim autobusom, što peške. U svakom slučaju, uspeli smo da vidimo dobar deo grada na severnoj obali reke Duro, da stignemo do plaže na Atlantiku, pređemo na južnu obalu reke pa se ponovo vratimo na severnu (i tako nekoliko puta).

Zato, najbolje da krenem redom. 
Metroom smo se odvezli do stanice Avenida dos Aliados na kojoj je jedna od stanica crvene linije turističkog autobusa i odakle smo počeli naše panoramsko razgledanje grada. Prošli smo pored prelepe crkve Igreja da Nossa Senhora das Carmelitas Igreja do Carmo (skraćeno Igreja do Carmo). Odatle, posle pola sata vožnje, stižemo do obale Atlantika, do trga Praça Gonçalves Zarco na kome se nalazi spomenik Zarcu, jednom od velikih portugalskih pomoraca i istraživača iz XV veka.

Matosinhos 

U daljini se vidi četvrt Matosinhos u priobalnom delu Porta, gde je velika peščana plaža, veoma popularna među surferima.

Nakon kratkog zaustavljanja na ovom trgu, nastavljamo vožnju i u blizini zamka Castelo de São João Batista odvajamo se od obale Atlantika i nastavljamo vožnju uz obalu reke. Prelazimo preko mosta Ponte Luís I, na južnu obalu, i odlučujemo da izađemo iz autobusa i prošetamo delom grada koji se zove Vila Nova de Gaia. Uz samu obalu, postoji muzej Museu da Casa Sandeman i dosta pratećih sadržaja (prodavnica vina, suvenira i sl.), sve posvećeno čuvenoj vinariji Sandeman. Mi smo seli da malo predahnemo, osvežimo se i onda se vratili na turistički autobus.

Razgledanje se nastavlja, nižu se lepe zgrade, trgovi, ulice...

Palácio da Bolsa

Viaduto do Cais das Pedras

Ulicom Rua da Restauração

Igreja de São José das Taipas

Toranj Clérigos

Nakon ove ture panoramskog razgledanja, odlučujemo da izađemo iz autobusa. Iako temperatura nije visoka, neprekidno sedimo na suncu, na gornjoj platformi turističkog autobusa, pa bi nam prijalo da se malo sklonimo u hladovinu. 

Izlazimo na trgu Praça da Liberdade na kome je spomenik kralju Dom Pedru IV, koga su zvali i Oslobodilac, zbog njegovih zasluga tokom portugalskog građanskog rata (pominjala sam u tekstu o Belemu, od 12. maja 2012.).

Praça da Liberdade

Nakon kratke šetnje, stižemo do crkve Clérigos, koja zajedno sa tornjem čini jednu celinu.

Crkva Clérigos

Pre dolaska u Porto, u nekom od turističkih vodiča pročitali smo da je knjižara Lello (Livraria Lello & Irmão) jedno od mesta koje treba posetiti. Ovo je jedna od najstarijih knjižara u Portugaliji (osnovana u drugoj polovini XIX veka), a 2011. godine Lonely Planet ju je proglasio za treću najbolju knjižaru na svetu.

Osim velikog izbora štampanih izdanja, ova knjižara je čuvena i po svom izgledu. Nažalost, fotografisanje enterijera nije dozvoljeno, pa sam ja krišom uspela da snimim samo njeno predivno crveno stepenište.

Stepenište knjižare Lello

U blizini knjižare smo napravili kratku pauzu u jednom kafiću, a onda nastavili šetnju i stigli pravo do predivne crkve Igreja do Carmo.

Igreja do Carmo

Ova crkva izgrađena je polovinom XVIII veka, za potrebe karmelitskog katoličkog reda (Ordem Terceira do Carmo). U crkvu nismo ulazili, ali njena spoljašnjost nas je svojom lepotom potpuno ostavila bez daha. Detalji na prednjoj fasadi su veoma lepi, majstorski izvedeni, ali liče na fasade crkava iz sličnog perioda koje smo već ranije imali prilike da vidimo. Ono što je jedinstveno na ovoj crkvi je njena bočna fasada, koja je u potpunosti prekrivena čuvenim portugalskim azulejos pločicama. Na celom zidu su scene koje prikazuju osnivanje karmelitskog reda i prizori planine Karmel koja se pominje kao sveto mesto još u XV veku pre nove ere.

Spuštamo se polako kroz park Jardim de João Chagas, prolazimo još jednom pored tornja i crkve Clérigos i zaključujemo da je došlo vreme da se ponovo vratimo u turistički autobus. Posle kraćeg čekanja, autobus stiže i mi nastavljamo razgledanje grada.

Prolazimo pored zoš jedne lepe crkve (Igreja de Santo Ildefonso), čiju fasadu takođe krase azulejos pločice. Ova crkva je podignuta početkom XVIII veka i posvećena je biskupu Ildefonsu iz Toleda, velikom učenjaku i teologu koji je živeo u VII veku.

Igreja de Santo Ildefonso

Autobus nas opet vozi pored nekih mesta koja smo već videli, ali ne smeta - uživamo što u panorami, što u činjenici da možemo da se odmaramo od pešačenja brdovitim Portom.

Spuštamo se na severnu obalu, prolazimo pored kvartova koji su, kako se nama čini, najtipičniji za ovaj grad.

Kvart uz obalu reke

Jedna od zgrada koja se ipak razlikuje od onoga što smo najčešće viđali u priobalju je ova tamno crvena kuća. U pitanju je zgrada Zadruge visokog umetničkog obrazovanja (Cooperativa de Ensino Superior Artístico do Porto - CESAP).

CESAP

Prolazimo još jednom pored spomenika Henriku Moreplovcu, koji se nalazi na trgu ispred Palácio da Bolsa.

Spomenik Henriku Moreplovcu

Ponovo se vraćamo na južnu obalu i zaključujemo da je došlo vreme da završimo obilazak grada turističkim autobusom. U blizini je početna stanica jedne druge „atrakcije“ koju želimo da doživimo.

Pogled sa južne strane

Ukrcavamo se u žičaru (atrakciju koju smo ostavili za kraj) i zaključujemo da je šteta što vožnja traje jedva desetak minuta.

Pogled iz kabine žičare

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Premoreni od celodnevnog razgledanja, vratili smo se u hotel i počeli pripreme za sutrašnji put. Nažalost, neće sve ići po planu, nećemo moći da se spustimo do krajnjeg juga Portugalije, ali o tome ćemo sutra...

2012 - 17. avgust, A Coruña i Santiago de Compostela

U kasno popodne 16. avgusta stigli smo u Korunju. Malo smo se namučili sa pronalaženjem hotela, zapravo - hotel smo lako našli, jer se nalazi na obodu grada, ali pronalaženje pravog puta koji vodi do parkinga bilo je nalik traženju izlaza iz lavirinta. Ipak, posle nekoliko neuspelih pokušaja uspeli smo da parkiramo auto u velikoj hotelskoj podzemnoj garaži. 

Malo smo se odmorili i odlučili da odemo do centra grada - da prošetamo i večeramo. Naravno, išli smo taksijem, da ne bismo ponavljali avanturu sa ulaskom u parking.

U Korunju smo došli prilično nepripremljeni, pa smo zamolili taksistu da nas doveze do centra grada, negde gde ima najviše restorana, a mi smo odatle krenuli peške. Prošli smo trgom Maria Pita, koji je glavni gradski trg, posvećen čuvenoj lokalnoj heroini iz XVI veka koja se proslavila tokom odbrane grada od napada engleske armade.
U blizini trga pronašli smo restoran u kome smo večerali i potom se vratili u hotel.

Ujutro, 17. avgusta, naspavani i odmorni, odlučili smo da ne odemo iz Korunje pre nego što obiđemo makar neku od njenih znamenitosti. Konačno, Korunja je poslednja tačka na ovoj deonici puta koja se nalazi na obali Atlantika. Znamenitost plus obala Atlantika - idemo pravo na poluostrvo unutar grada na kome je svetionik, podignut još u vreme starog Rima. Ovaj svetionik, koga zovu Torre de Hércules još jedan je od spomenika u Španiji koga je UNESCO uvrstio na listu svetske baštine. Park oko svetionika je veoma lepo uređen, sa brojnim neobičnim skulpturama.

Charon

U grčkoj mitologiji, Haron (Charon) je bio lađar koji je prevozio mrtve duše preko reke Stiks u Had i opisivan je kao snažan starac, sede i raščupane kose, odeven u prljave rite. Na ovoj skulpturi Haron je prikazan na neki sasvim drugačiji način, ali to je već pitanje umetničke slobode.

Breogán

Breogán je bio mitski keltski kralj Galicije, koji se u legendama pominjao kao praotac naroda Galicije. Legenda kaže i da je svetionik (Torre de Hércules), zapravo njegov toranj - Torre de Breogán. 

Svetionik (Torre de Hércules)

Čini mi se da nigde pre nisam videla ovako plavo nebo i ovako zagasito plavo more, prizor u kome se tek ponegde pojave obrisi kopna. Gde god da se okrenem, na koju god stranu da pogledam, stapaju se tonovi plave i zelene. Korunja je, sasvim slučajno, postala jedno od mesta u koje bismo voleli da se vratimo... i ostanemo... dugo, dugo...

Plaža u uvali ispod svetionika

Kameni mozaik ruže vetrova

U podnožju svetionika je veliki kompas (ruža vetrova) na kome su prikazani različiti keltski narodi.

Paseo Maritimo

Vraćamo se u ulicu Paseo Maritimo gde smo ostavili auto, odakle planiramo da odemo do obližnjeg vidikovca. Sasvim obična ulica, u sasvim običnom delu grada, ali evo još jednog primera kako i ulični stubovi za rasvetu mogu da izgledaju kao umetnička dela. Bilo je dovoljno stilizovati njihov izgled i obojiti ih u jarko narandžastu boju, pa da cela ulica izgleda vedro i neobično.

El Mirador de San Pedro

Od podnožja do vidikovca stiže se ovim neobičnim panoramskim liftom. Sa vidikovca se pred očima se otvara fantastičan prizor u kome dominira mešavina plavih i zelenih tonova, a pogled puca u beskraj.

Korunja (A Coruña) - pogled sa vidikovca

Korunja u reči i slici

Teška srca opraštamo se od Korunje, provozali smo jedan oproštajni krug oko grada ulicom koja vodi uz obalu, ali nemamo više vremena, pred nama je put od 300 km do Porta u Portugaliji. Pre nego što napustimo Španiju, svratićemo u glavni grad Galicije, Santiago de Compostela (skraćeno ga zovu Santijago) koji je od Korunje udaljen skoro 80 km.

UNESCO je 1985. godine uvrstio stari deo grada na listu svetske baštine, a 2000. godine Santijago je bio Svetska prestonica kulture.

U verskom smislu, Santijago je jedno od tri najvažnija odredišta katoličkog hrišćanskog hodočašća (pored Rima i Jerusalima), poslednja tačka tzv. „Santijagovom putu“ (Camino de Santiago) u kojoj se spajaju svi putevi kojima dolaze vernici iz cele Evrope.

Nas, kao i obično, nije preterano zanimao verski aspekt ovog mesta, već nešto sasvim drugo.

Consello da Cultura Galega 

Stižemo do trga Praza do Obradoiro, na kome je s jedne strane zgrada Saveta za kulturu Galicije (Consello da Cultura Galega), a naspram nje je čuvena katedrala u Santijagu, mesto našeg hodočašća na putu istorije i umetnosti Španije.

Izgradnja katedrale je započela u XI veku, ali je nekoliko puta prekidana, sve do kraja tridesetih godina XII veka. Između XVI i XVIII veka, katedrala je dodatno proširivana i obnavljana, da bi dobila svoj konačni (današnji) izgled. Fasade ove katedrale, severna, južna, istočna i zapadna su svaka za sebe umetničke celine. Ona koja najviše fascinira svojom raskoši je zapadna fasada koja gleda na trg Obradoiro. 

U mnogim dokumentarnim programima koji govore o umetnosti Španije, ovoj katedrali posvećena je posebna pažnja. Po našem laičkom mišljenju, ova građevina po svojoj raskoši i lepoti zaista spada među dragulje ne samo španske već i svetske umetnosti.   

Catedral de Santiago de Compostela

Unutrašnjost katedrale

Ispovesti - na španskom i engleskom

Jedna od zgrada Univerziteta 

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Napuštamo Santijago i krećemo ka Portu, uvereni da ćemo tamo stići relativno brzo, jer nam je ostalo da pređemo još oko 220 km, odnosno nekih dva i po do 3 sata vožnje. 

Ali, sve se ovo promenilo kada smo ušli u Portugaliju i saznali da postoje deonice auto puta (kojima mi treba da prođemo) na kojima putarina ne može da se plati na uobičajen način, već se koristi sistem elektronske naplate tako što se očitavaju podaci iz specijalnog uređaja koji treba da postoji u vozilu. Mi, naravno, nismo imali takav uređaj i zato smo umesto auto putevima morali da idemo zaobilaznim lokalnim putevima. 

A to je potrajalo...