2012 - 11. maj, Evora

Novi dan i novi grad koji treba posetiti. Na redu je gradić Évora, u oblasti Alentežu (Alentejo) koji je od Lisabona udaljen oko 140 km. Osvanuo je oblačan dan, nimalo nalik onom jučerašnjem kada nas je sunce u Sintri pržilo na svakom koraku, ali i dalje je bilo toplo. A to znači samo jedno - idealni uslovi za vožnju i šetnju.
Krenuli smo preko mosta Ponte 25 de Abril, jednim od dva mosta koji povezuje Lisabon sa levom (južnom) obalom reke Težo, koji po svom izgledu podseća na most Golden gejt u San Francisku.

Zašto smo izabrali baš Évoru? Ako se pogledaju statistički podaci, Évora je po broju stanovnika slična npr. Vranju, mada zauzima znatno veću površinu. I tu prestaje svaka sličnost između ova dva grada.
Évora je muzej na otvorenom, još jedno mesto koje se našlo na UNESCO-ovoj listi svetske kulturne baštine, sa spomenicima još iz vremena starog Rima, a kao da sve ovo nije dovoljno, Évora ima i svoj univerzitet (volela bih da jednog dana gradovi u Srbiji veličine Vranja imaju svoje univerzitete).

Stižemo do Évore, tj. do njenog akvadukta, koji „opkoračuje“ gradski bedem i stiže skoro do samog središta grada. Iako liči na rimske akvadukte, ovaj je podignut tek u XVI veku, dugačak je 9 km, a vodu  je dovodio sa izvorišta koje je severozapadno od Évore.
Početkom XX veka proglašen je za Nacionalni spomenik.

Akvadukt u Evori

Na našim putovanjima, naročito po Iberiji, naučili smo da se prave zanimljivosti često pronalaze na najmanje očekivanim mestima. Zato treba dobro gledati - pojaviće se, na primer, jedan ovako bajkovit balkon.  

Fasada ukrašena ptičicama

Po dolasku u Évoru, parkirali smo auto u garaži na samom obodu starog gradskog jezgra, odakle nam je trebalo 10-ak minuta hoda do centralnog gradskog trga, Praça do Giraldo. Na ovom trgu je lepa i raskošna renesansna fontana, a dominantno mesto na trgu zauzima crkva svetog Antuna (Igreja de Santo Antão) podignuta u XVI veku.

Praça do Giraldo

Trg Giraldo ima i svoju mračnu stranu - pojavom Inkvizicije (koja se u Portugaliji održala barem tokom 3 veka), na ovom trgu ubijeno je oko 22.000 ljudi (najverovatnije spaljeno, jer je to bio „najpopularniji“ metod koji je Inkvizicija koristila).
Kratko smo se zadržali na ovom trgu, a zatim pošli ka ostacima starog rimskog hrama. Put nas je vodio ulicom Vaska da Game, u kojoj se (gle čuda) nalazi Palata inkvizicije (Palácio da Inquisição). Ne znamo kakva je namena ovog mesta danas, ali na ulazu je teška crvena draperija, stalak sa razglednicama, raznim brošurama i auto kartama. Deluje kao siguran znak da su inkvizitori zauvek otišli!

Šalu na stranu, žurimo da vidimo Dijanin hram iz prvog veka, posvećen kultu čuvenog imperatora Julija Cezara. Hram je znatno oštećen u V veku prilikom germanskog osvajanja, ali su njegovi ostaci u XV veku pripojeni jednom delu dvorca u Évori (tako što su stubovi hrama uzidani u zidove ovog zdanja). Krajem XVIII veka započela je rekonstrukcija hrama, koji je sačuvan zahvaljujući ovim neobičnim okolnostima.

Templo Romano de Diana

Preko puta hrama, s druge strane ulice, nalazi se vrlo lepo uređen park, takođe nazvan po ovoj rimskoj boginji. Na kraju parka je vidikovac sa koga se pruža pogled na plodnu zaravan oblasti Alentežu. Nismo odoleli i nakratko smo seli na klupe i uživali u prizoru i hladovini parka.

Park s pogledom

Sledeće mesto koje smo planirali da posetimo je crkva Sv. Franciska (Igreja de São Francisco), ne toliko zbog same crkve već zbog Kapele kostiju (Capela dos Ossos). 

Dok šetamo, prolazimo pored Katedrale Évora, fotografišemo spolja, ulazimo i kratko razgledamo i unutrašnjost, ali nemamo razloga da se zadržavamo. Ipak, red je da pomenem da je i ova katedrala na UNESCO-ovoj listi kulturne baštine.

Usputno dvorište

Konačno stižemo do crkve Sv. Franciska, ali ona je trenutno zatvorena za posetioce i biće ponovo otvorena za nešto manje od sat vremena. Nema nam druge, taman je već oko 3 sata popodne, pronašli smo neki restorančič gde smo ručali i sačekali vreme da uđemo u crkvu, a potom i u kapelu.

Kapela kostiju

Na ulazu u kapelu stoji ovo objašnjenje. Ideja za stvaranje jednog ovakvog mesta, između ostalog, temelji se na spoznaji koja je stara verovatno koliko i čovek, a koju objedinjuju dve reči na latinskom: „Memento mori“, tj. „Seti se da ćeš umreti“ (mada bih ja to prevela: „ne zaboravi da si smrtan“...)

U kapeli su kosti više od 5.000 kaluđera čiji se posmtrni ostaci ovde čuvaju još od XVII veka.

Ulazak u kapelu izaziva mešavinu različitih emocija - vrlo je neobično stajati pored potpuno ogoljenih kostiju umrlih ljudi, a s druge strane, tu negde čeka spremno mesto za svakog od nas (možda ne baš u samoj kapeli, ali... jasno je šta hoću da kažem).

Zid kapele

Iznad ulaza u kapelu stoji naptis: „Nós ossos que aqui estamos pelos vossos esperamos“, što u prevodu znači: „Mi, kosti koje su ovde, čekamo na vas“.

Stvari postaju još „mračnije“ kada se bolje pogledaju „ukrasi“ unutar kapele - na primer, luster za čiju su izradu korišćene kosti kičme, ruku, nogu, a ka lusteru, sa tavanice spuštaju se nanizane ljudske lobanje (očigledno je da su svi delovi skeleta korišćeni za dekoraciju). Da sve ne bi bilo toliko mračno, figure anđela sa zlatnim krilima i trubama sede na stubovima od lobanja koji su postavljeni oko lustera.

Na plafonu su razni oslikani motivi i pored jednog od njih stoji natpis: „Melior est die mortis die nativitatis“ (bolji je dan smrti od dana rođenja).

Ulaz u kapelu

Napuštamo ovu „veselu družinu“, u nadi da se više nikad nećemo sresti.

Još malo se zadržavamo u zaista prijatnom unutrašnjem dvorištu kapele i krećemo natrag za Lisabon.

Prebrojavam kosti (svoje)

Do Lisabona nas deli istih onih 2 sata vožnje s početka današnje avanture, ali ovaj put se nećemo vratiti u grad preko istog mosta, već preko mosta Vasko da Gama. Ako se uzmu u obzir ne samo kolovozne trake već i svi vijadukti, ovaj most je dugačak 17 km i najduži je u Evropi. Njegova gradnja počela je 1995, a u saobraćaj je pušten 1998. godine, pre sajma Expo 98.

Most Vasko da Gama

Nakon povratka u Lisabon, bio nam je potreban dobar odmor. Ali zato je veče bilo kao stvoreno za izlazak u grad. Tražili smo na internetu neku preporuku - gde su najbolji restorani i gde je najbolja hrana za naš „uzrast“ i naišli smo na vrlo dobre kritike o jednom restoranu u delu grada koji se zove Bairro Alto.

Petak uveče u Lisabonu

Odlučili smo da ne idemo našim autom, već taksijem, što se ispostavilo kao vrlo mudro rezonovanje. Kroz ulice ove četvrti se vrlo teško prolazi kolima, ulice su ne samo uske, već i vrlo strme, a saobraćaj prilično gust. Uz sve to, ima jako puno pešaka koji su ovde došli da se zabave - na ulici, ispred nekog kafića iz kog se čuje muzika, ili da večeraju, kao što je to bio slučaj sa nama.

Dakle, traženi restoran smo našli i - razočarali se. Bezlično, prazno mesto (kome ni ime nisam zapamtila), u kome praktično da nema gostiju, a ne bi se reklo ni da se tu služi bilo kakva hrana.

Nema veze, ulica je puna restorančića, i posle kraće šetnje pronalazimo jedan koji nam se sviđa.

Sve što je bitno u vezi sa restoranom i večerom zabeleženo je na ovom video snimku:

Hrana, fado za turiste, ali svakako živopisno!

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2012 - 10. maj, Sintra

Mesto iz bajke koje danas planiramo da obiđemo je gradić Sintra, udaljen oko pola sata vožnje od Lisabona. Sintra se nalazi pokraj samog planinskog lanca Serra de Sintra, čija je najviša tačka na visini od 529 metara. Ovaj planinski lanac pokriva pojas širine od oko 15 km, od Sintre do Atlantika. U ovakvim prirodnim uslovima, iznikle su šume bogate raznovrsnim biljnim i životinjskim vrstama. Ljudi su dali svoj doprinos - izgradili su zamkove, dvorce, utvrđenja, ali na svima njima se vidi uticaj blizine okeana i visokih temperatura tokom većeg dela godine.
Svaka kap vode i svaka senka, kao stvoreni su da na kori drveta, kamenu ili zidu počne da raste novi život. Zato je na svakoj od građevina koje smo ovde videli očigledna nadmoć prirode - svuda ima puno mahovine, a biljke izbijaju iz svake pukotine na kamenu, asfaltu ili fasadi.
Približavamo se Sintri i pažnju nam skreće prelepa česma kraj puta. Iako deluje kao da je izgrađena još u vreme mavarske vladavine, otkrivamo da je ovo lepo mesto za odmor nastalo 1922. godine, po zamisli jednog umetnika iz Sintre (José da Fonseca).
Ova opčinjenost mavarskim stilom prisutna je i ovde (kao i u Španiji), a mavarski uticaj je izgleda zauvek ostao utkan u kulturu i umetnost ove zemlje.

Mavarska česma

Od česme, nastavljamo ulicom Volta do Duche i stižemo do Nacionalne palate (Palácio Nacional de Sintra). 
Ovo je najbolje sačuvana srednjevekovna palata u Portugaliji, koju su od početka XV do kraja XIX veka koristili portugalski kraljevi kao svoju rezidenciju. Prvobitna palata izgrađena je još u VIII veku, u vreme mavarske vladavine. Nakon pada Sintre u ruke hrišćana u XII veku, palata je nadograđivana i proširivana, tako da danas nema nikakve sličnosti sa originalnim zdanjem. 

Palácio Nacional de Sintra

Nacionalna palata je po svom izgledu mešavina manuelskog i islamskog umetničkog stila. (Manuelski stil je kasnogotički portugalski stil u kome dominiraju pomorski motivi, prizori velikih putovanja i otkrića, motivi biljnog sveta, dekorativni elementi  iz mora poput školjki, bisera, upletenih algi, kao i razni hrišćanski simboli.) Početkom XX veka Portugalija je postala republika, a nekadašnja kraljevska palata postala je nacionalni spomenik.

Unutar zidina Nacionalne palate

Širokim popločanim stazama šetamo kroz palatu i pomalo tužno deluje to koliko je nemoguće savladati sile prirode. Skoro na svakom koraku su zidovi obrasli mahovinom ili naprosto samo potamneli od vlage. Vazduh je već vreo, sunce peče, vetra skoro i da nema, deluje nam kao da u vazduhu ima dosta vlage i mi završavamo obilazak Nacionalne palate, jer nam predstoji obilazak još jednog zanimljivog mesta u blizini.

Krećemo kolima ka palati Pena (Palácio Nacional da Pena), koja je od Nacionalne palate udaljena nešto manje od 8 km, ali do tamo vodi krivudav i uzan put, pa vožnja traje dobrih pola sata.

Stižemo do same kapije kroz koju se ulazi u park, ostavljamo kola, a dalje možemo da nastavimo ili peške ili da sačekamo vozić koji ide do same palate. Osim nas, bilo je još posetilaca, i neki od njih se odlučuju da krenu peške. Mi nismo bili toliko odvažni pa smo sačekali vozić.

Pogled sa „osmatračnice“ palate Pena

Palata Pena stoji na vrhu brda iznad Sintre, a kažu da po vedrom i čistom vremenu može da se vidi čak iz Lisabona. UNESCO ju je uvrstio na listu svetske kulturne baštine, a u Portugaliji se nalazi na listi sedam portugalskih čuda (Sete Maravilhas de Portugal). Mi smo imali sreće da na ovom putovanju vidimo čak tri od ovih sedam čuda.

Palata Pena izgrađena je u XIX veku, na mestu nekadašnjeg manastira. Posle razornog zemljotresa koji se desio u XVIII veku, od manastira su ostale praktično samo ruševine. Ali, stotinak godina kasnije, kralj Ferdinand je odlučio da otkupi ne samo stari manastir, već i okolne šume, mavarski zamak (Castelo dos Mouros) i još neka imanja u ovoj oblasti. Izgradnju palate Pena kakvu danas imamo prilike da vidimo, kralj je poverio jednom nemačkom oficiru i inženjeru, koji je bio potpuni amater kada je u pitanju arhitektura. Verovatno su zato kralj Ferdinand i kraljica Marija imali veliki doprinos ali i uticaj na konačan izgled palate. Između ostalog, kralj je zaslužan za to što palatu krase ne samo srednjevjekovni hrišćanski već i islamski elementi, a takođe je dizajnirao i čudnovato okićen prozor iznad glavnog ulaza. 

Dvorište lukova, kapela i toranj sa satom

Iz ovog neobičnog dvorišta, pogled puca na dolinu i na ostatke mavarskog zamka (Castelo dos Mouros) koga je UNESCO takođe uvrstio na listu svetske kulturne baštine.

Zamak je podignut u VIII veku u vreme mavarske vlasti, a nakon što su ga hrišćani osvojili u XII veku, unutar njegovih zidina izgrađena je kapela. U narednim vekovima, slabi vojni značaj ovog utvrđenja, ali kapela ostaje centar verskih dešavanja.

Veliki zemljotres koji je u XVIII veku razorio Lisabon, nije poštedeo ni ovaj zamak. Kralj Ferdinand je u XIX veku započeo obnovu zamka i kapele, a radovi na restauraciji ovog starog zdanja traju i danas.   

Castelo dos Mouros

Sklanjamo se od žege i zalazimo u jedno od unutrašnjih dvorišta palate. I ovde skoro da postaje opipljiva čarolija ovog mesta. Kao da smo zakoračili u neki drugi svet i neko drugo vreme, gde ljudima vladaju lepota, mir i umetnost. Bez reči smo uživali u prostoru kakav verovatno nećemo imati prilike da sretnemo nigde drugde.

Unutrašnje dvorište palate Pena

Oslikane keramičke pločice koje krase zidove ovog zdanja nazivaju se „azulejos“. 

Azulejos se mogu videti na unutrašnjim i spoljašnjim zidovima crkava, palata, na fasadama običnih kuća, na školama, restoranima, pa čak i u železničkim ili stanicama metroa, a vrlo često osim za dekoraciju služe i kao neka vrsta toplotne izolacije.

U ovom unutrašnjem dvorištu pločice na zidovima verovatno su postavljene samo kao ukras. 

Plato ispred ulaza u palatu Pena

Na trenutak poželimo da zauvek ostanemo ovde, mesto je divno, bajkovito, jedinstveno, ali mi smo ovde na samo 500 km od najsevernije tačke Afrike. A to, između ostalog znači, da počinjemo da se osećamo neprijatno na suncu koje nemilice prži. Nismo se setili da ponesemo kremu za sunčanje, vodu smo popili, ne vraća nam se opet u kafić unutar palate i potpuno smo na kraju snage. Ja imam šešir, ali suknja mi je tek do kolena, i noge su mi već potpuno crvene od sunca. Goran se dobro drži, ali vidim da bi i njemu dobro došlo da se sklonimo sa sunca.

Silazimo do glavne kapije, a tu nas čeka vozić koji će nas vratiti do glavnog ulaza u ovaj predivan park. Sedamo u auto i opraštamo se od parka i palate Pena.

Još nam nije u planu da se vraćamo u Lisabon, pa gledamo auto kartu i biramo mestašce koje deluje kao idealno mesto za ručak i osveženje. Cascais je udaljen od Sintre oko 20 km i nalazi se na obali Atlantika.

Cascais (Kaškaiš)

I ovde, kao i u Lisabonu, pločnik šetališta prekriven je „talasastim“ motivom. 

Na plaži ovog gradića, Goran i ja smo se prvi put u životu okvasili vodom iz Atlantika. Nismo se baš kupali, ali i hodanje bosim nogama po zlatnom pesku nam je izuzetno prijalo.

Osveženje u plićaku Atlantika

I na kraju, došli smo i do željno iščekivanog osveženja i ručka. Prvi litar sangrije popili smo skoro na iskap, a onda smo lagano pijuckali naredni, dok smo uživali u paelji, u kojoj su pomešani morski plodovi i nekoliko vrsta mesa. Možda zvuči neobično, ali Iberija je puna iznenađenja - za sada isključivo prijatnih. 

Paelja za dvoje i dva bokala sangrije

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Proveli smo divan dan, puni smo utisaka, a i paelje i sangrije je bilo i više nego što nam je trebalo. Pred nama je nekih 40-ak minuta vožnje do našeg apartmana u Lisabonu.

2012 - 9. maj, Lisabon

Prošlo je godinu dana od našeg prethodnog boravka na iberijskom poluostrvu. U međuvremenu smo posetili nekoliko različitih mesta u Evropi, iz svakog od njih poneli lepe uspomene, ali ponovo nas je obuzela jaka želja da se vratimo u ove krajeve. Za avgust smo imali već detaljno isplaniran i organizovan godišnji odmor, pretežno u Španiji, sa samo dva noćenja u Portugaliji, u Portu. Znali smo da nećemo imati vremena za obilazak Lisabona i okoline, pa smo rešili da preostalih nekoliko dana godišnjeg odmora provedemo u Lisabonu.

Španija i Portugalija su dve čudnovate i predivne zemlje udobno smeštene na iberijskom poluostrvu koga istovremeno tuku i miluju Atlantik i Sredozemno more. Mogao bi čovek da pomisli da između ove dve zemlje skoro i da nema neke velike razlike. Španski i portugalski jezici imaju dosta sličnosti, i jedna i druga zemlja mogu da se pohvale dobrom hranom i još boljim vinima, ali i dugom i bogatom istorijom. Portugalija je (kao i Španija) u jednom dužem periodu svoje istorije (od VII do XIII veka) bila pod mavarskom vlašću, u sastavu Omejadskog kalifata. I eto pravog recepta kako da se lako zaljubite u ove zemlje. 

Ali, nije sve onako kako deluje na prvi pogled. Portugalija je usamljena, pomalo oronula lepotica na krajnjem zapadu Evrope, zemlja koja je po površini 5 puta manja od Španije, sa 5 manjim brojem stanovnika. Ona je predivna i jedinstvena mešavina sete i strasti, šarma i ostataka nekadašnje raskoši, što je sve začinjeno lepotom koja izbija na svakom koraku. Mi smo jedva čekali da osetimo makar delić svega ovoga.

U Lisabonu smo se smestili u jednom stančiću na trećem spratu, bez lifta, do koga se stiže drvenim stepenicama. Kada nas je stanodavac uveo u zgradu i poveo tim stepeništem, Goran me je pomalo zabrinuto pogledao jer nismo znali da li će nas dočekati stan kakav je oglašen preko interneta ili nešto sasvim neočekivano.

Na sreću, stan je bilo vrlo simpatičan, čist, opremljen svime što nam je trebalo za petodnevni boravak u Lisabonu. Na aerodromu smo uzeli rent-a-car i u neposrednoj blizini smo imali vrlo jeftin parking, tako da su sve važne stvari u vezi sa smeštajem bile baš kako treba.

Ulica Rua de São Sebastião da Pedreira, na trećem 

spratu jedne od zgrada s desne strane je i naš apartman

Umorni od više sati provedenih na dva avionska leta od Beograda do Lisabona, odlučili smo da se prvo malo odmorimo pa da onda krenemo u šetnju do grada. Od našeg apartmana do glavnog gradskog trga bili smo udaljeni nešto više od 2 km, što je pola sata lagane šetnje, a što je najvažnije - idemo nizbrdo.

Da se ne bismo izgubili u nepoznatom gradu, išli smo glavnim ulicama - prvo smo stigli do trga Praça do Marquês de Pombal, pa nastavili dalje bulevarom Avenida da Liberdade, do trga Praça dos Restauradores, sve do trga Rossio. Avenida da Liberdade po svom izgledu i raskoši podseća na neki pariski ili madridski bulevar, sa čak 10 saobraćajnih traka. U sredini ovog 90 metara širokog bulevara je pešačka staza popoločana tradicionalnim portugalskim pločnikom, sa klupama, zelenilom, umetničkim skulpturama... 

Avenida da Liberdade (Avenija slobode)

Lagana šetnja nam prija, ne žurimo nigde, vreme je divno, povremeno sednemo na klupu, uživamo u svemu oko nas i trudimo se da upijemo svaku sliku i zapamtimo svaki korak. Stižemo do trga Praça dos Restauradores, a ja kao malo dete željno iščekujem „talasasti“ pločnik trga Rossio.

Praça dos Restauradores

Mrak pada relativno kasno, zbog čega smo se mi potpuno opustili, zaboravili na vreme, pa smo te prve večeri trg Rossio prvi put videli po mraku. Ovaj trg se zvanično zove Praça de D. Pedro IV, ali se naziv Rossio odavno odomaćio.

Tradicionalni portugalski pločnik kojim je prekriven Rossio (i mnoštvo trugih ulica i trgova u Portugaliji) sastoji se od malih ravnih komada kamena različitih veličina (a često i različitih boja), raspoređenih tako da formiraju šaru ili sliku, poput mozaika.

Prepoznatljiva „talasasta“ šara je nešto što me je oduvek oduševljavalo, ne znam da li mi se dopala sama ideja da se pločnik dekoriše na taj način, ili nešto sasvim drugo, uglavnom - kada sam stala na Rossio, ispunila mi se velika životna želja!

Trg Rossio

Od trga do reke Težo (Rio Tejo, koju sam već pominjala u tekstu o Toledu, ali se na španskom ova reka zove Taho), udaljeni smo svega oko 500 metara. Šetamo po ravnim, predivno popločanim i širokim ulicama, od trga Rossio pa sve do raskošnog slavoluka Arco da Rua Augusta, iza koga je trg Praça do Comércio.

Arco da Rua Augusta

Već je odavno prošlo 10 sati i odlučujemo da ne idemo dalje, iza slavoluka, već da izaberemo neki restoran gde bismo mogli da večeramo. Vraćamo se ulicom Rua Augusta ka trgu Rossio, jer je taj deo ulice načičkan restoranima.

Rua Augusta

U povratku, nailazimo na svakojake neobične izloge, na primer i na jedan ovakav:

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Umorni i puni utisaka, nismo raspoloženi da proučavamo koja linija gradskog prevoza bi nam najviše odgovarala za povratak do apartmana. Zato odlučujemo da uzmemo taksi, ali i za to smo morali malo da se pomučimo. Naime, u taksi ne može da se uđe bilo gde na ulici, već isključivo na taksi stanici... koja je bila na suprotnom kraju trga... Ali, isplatilo se. Taksi u Lisabonu košta isto kao i u Beogradu, što je sasvim prihvatljivo.

Prvi dan u Lisabonu je protekao divno. Sutradan se spremamo da izađemo van grada, na izlet do jednog bajkovitog mesta, udaljenog oko 20 km od centra Lisabona.

2012 - 3. maj, Pariz: Notr Dam i opet Monmartr

Goran nam je ujutro doneo doručak iz pekare koja se nalazi u ulici u kojoj je naš apartman. Izabrao nam je razne slane i slatke đakonijice i priredio pravu gozbu na samom početku dana. Za razliku od jučerašnjeg dana, današnji dan je osvanuo divan, sunčan, kao stvoren za ostvarenje naših planova. Osim u doručku, uživali smo i u pogledu s prozora naše trpezarije.

Posle pola sata vožnje metroom stižemo do ostrva Site (Île de la Cité) na Seni, na kome se nalazi katedrala Notr Dam. Osim katedrale, na ostrvu su smešteni i Palata pravde (bivša kraljevska palata), nekoliko državnih i verskih institucija, ali i cvetna pijaca koja se nedeljom pretvara u mesto za prodaju ptica.

Palata pravde (photo by Lela)

Ostrvo Île de la Cité povezuje sa levom i desnom obalom Sene i susednim ostrvom Île Saint-Louis ukupno 9 mostova. Ovo ostrvo naseljeno je još od antičkih vremena, a u VI veku postalo je centar vladavine francuske kraljevske dinastije Merovinga.

Na ulicama ima puno ljudi, verovatno mi nismo jedini koji koriste prvomajske praznike za posetu Parizu. 

Šetamo se obalom Sene, uživamo u lepom danu i odmeravamo koliko smo još daleko od katedrale.

Lepa Lela, zamišljenog pogleda, na obali Sene

Stižemo do katedrale sa zadnje (istočne) strane, kroz predivan park. Lela je napravila čitavu seriju fotografija divno uređenih cvetnih leja i cveća, ali i ptičica, uglavnom vrabaca koji bez straha jedu iz ruku posetilaca. Pretpostavljamo da će ispred glavnog ulaza (sa zapadne strane) biti velika gužva, pa i ne žurimo, već lagano šetamo kroz park.

Katedrala Notr Dam

Kao i u mnogim drugim sličnim prilikama, tako je i sada ulazak u katedralu predmet čiste želje da se upoznamo isključivo sa njenim umetničkim delima. Mi smo verovatno u manjini jer ljudi na ovakva mesta uglavnom dolaze iz dubokih verskih i duhovnih razloga. Trudimo se da im ne smetamo, pa smo se zato prilikom fotografisanja unutar katedrale trudili da ne ometamo vernike.

Grobnica francuskog generala (XVIII vek)

Lela je neko ko voli prirodu, životinje, cveće i nikada, još od najranijeg uzrasta, nije volela gradsku gužvu. Naravno, to ne može uvek da se izbegne, ali je gužva vrlo brzo umori. Zato se posle šetnje kroz katedralu vraćamo na Monmartr, koji sada deluje skoro kao neka oaza mira. Na povratku smo izašli na stanici metroa za koju nam se učinilo da je bolje rešenje od stanice na kojoj smo izlazili prethodnih dana - treba samo da idemo nizbrdo i bez muke stižemo do našeg apartmana. Ali, pošto ne poznajemo grad, to bolje rešenje se pretvorilo u lutanje po obližnjim ulicama. Išli smo malo uzbrdo, nizbrdo, pitali prolaznike kako da stignemo do naše ulice, ali na kraju smo se ipak sami snašli (sporazumevanje u Francuskoj ume da bude problem, ako ne govorite francuski).

Ovo lutanje umorilo je sve nas, pa smo odlučili da se malo odmorimo pre nego što odemo do onog specijalnog mesta koje je Goran pronašao još prvog dana.

Posle kraćeg odmora, krenuli smo u oproštajnu šetnju Monmartrom.

Prolazimo pored raznih zanimljivih zgrada i fasada. Na jednoj od njih je freska na kojoj na latinskom piše: 

„Si tibi serotina noceat potatio, vina

hora matutina rebibas et erit medicina“

što u prevodu znači: „Ako ti kasno škodi piće, pij ujutro ponovo vina, pa će ti biti lek“.

Nisam uspela da pronađem više podataka o tome ko je i kada oslikao ovu fasadu i zašto se baš ovaj tekst tu našao, ali latinski tekst potiče iz jednog medicinskog priručnika iz XV veka!

Freska sa medicinskim savetom

„Specijalno“ mesto o kome je ovde reč je kafić u kome se delom odvija radnja filma „Čudesna sudbina Amelije Pulen“. Ovo je jedan od omiljenih Goranovih filmova, a ja sam zahvaljujući njemu pogledala i zavolela ovaj film.

Unutrašnjost kafića koji se zove „Café des 2 Moulins“ skoro je identična enterijeru koji smo imali prilike da vidimo u filmu.

Café des 2 Moulins

Kafić je bio pun, vesela atmosfera, živa muzika - saksofon, gitara i udaraljke. Sat iznad lika Amelije pokazuje da je skoro 9 sati uveče, ali napolju je još uvek prilično svetlo.

Iskoristili smo ovo dobro svetlo, slikali se za uspomenu ispred kafića i uskoro se vratili u apartman.

Boravak u Parizu je završen, sutra pre podne letimo natrag za Beograd.

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2012 - 2. maj, Pariz: Trijumfalna kapija, Ajfelov toranj...

Drugi dan u Parizu osvanuo je oblačan i pomalo hladnjikav.

Proučili smo kako da što efikasnije koristimo gradski prevoz (metro i železnicu) i u skladu sa tim krenuli prvo do Trijumfalne kapije (Arc de Triomphe). Posle 15-ak minuta vožnje metroom stižemo do ove kapije. 

Trijumfalna kapija (photo by Lela)

Na slikama deluje raskošno, ali tek kada se čovek približi, stiče se pravi utisak o tome koliko je zaista velika. Visoka je 51 metar (otprilike kao soliter od 16 spratova) i široka 45 m. U njenom podnožju je grob neznanog junaka, posvećen vojnicima poginulim u Prvom svetskom ratu.

Spomenik neznanom junaku

Trijumfalna kapija je u samom središtu trga Šarla de Gola (poznatim i kao „Trg Etoal“) i na ovaj trg se uliva tačno 12 bulevara. Kada se gleda na planu grada, bulevari su raspoređeni kao 12 podeoka na satu. Pokraj jednog od bulevara, na prostranom delu trotoara, naišli smo na grupu momaka koji su zabavljali prolaznike svojim igračkim vratolomijama.

Plesna grupa

Odavde nastavljamo do Luvra i posle 15-ak minuta vožnje metroom stižemo do muzeja. Vreme se kvari, počinje da sipi kišica, pa odlučujemo da se ne zadržavamo napolju i razgledamo spoljašnjost muzejskog kompleksa. U muzej se ulazi kroz staklenu piramidu koja je izgrađena 1989. godine i koja nikako nije po mom ukusu - makar ne na ovom mestu i uz ovaj muzej. Muzejski i drugi stručnjaci opravdali su izgradnju ove piramide time da ulaz u muzej koji se ranije koristio nije bio adekvatan za prihvat izuzetno velikog broja posetilaca - kažu da Luvr godišnje poseti oko 10 miliona turista.

Unutar piramide (photo by Lela)

U Luvru je izloženo oko 35.000 umetničkih dela i predmeta, od antičkih vremena do savremene umetnosti XXI veka. Sve nam je bilo jasno kada smo počeli da šetamo kroz muzej. Ne znam koliko meseci i godina bi trebalo provesti u Luvru, samo da se pogledaju svi izloženi eksponati. Dakle, morali smo da budemo selektivni i efikasni, i zato smo odlučili da krenemo „za gomilom“ - do Leonardove Mona Lize. Jasno je da iz bezbednosnih i raznih drugih razloga ova slika mora da bude izložena na drugačiji način od većine drugih, ali bila sam ipak pomalo razočarana kada sam videla kako to izgleda u stvarnosti.

Moja Lela i Leonardova Mona Liza

Umorni i pomalo posustali zbog lošeg vremena, po izlasku iz Luvra odlučujemo da se vratimo u apartman i da kasnije popodne nastavimo razgledanje. Još jedna kratka vožnja metroom, stižemo na Monmartr i bacamo se na odmor.

Na nekoj od stanica metroa

Za večernji deo razgledanja ostalo nam je da posetimo Ajfelov toranj. Pred nama je malo duža vožnja metroom, jer prelazimo na drugu obalu Sene, ali sve u vezi sa prevozom odlično funkcioniše.

Kod Ajfelovog tornja nas je dočekala ogromna gužva - turisti koji su čekali da se popnu u toranj. Da nekako zanemarimo gužvu, ali stigli smo suviše kasno, a uz to opet počinje da pada kiša. A pao je i mrak. Razledamo toranj odozdo, sa strane, malo iz daljine i pomalo razočarani što nismo uspeli da se popnemo na toranj, odlazimo do crkve Notr Dam. Lela nije imala prilike da ranije vidi ovu katedralu, ali već je kasno i više ne možemo da uđemo unutra.

Ako već ne možemo u katedralu, tu je ona „naša kafeterija“, Café Panis. Svima nam je prijalo da dođemo ovde, sednemo i ugrejemo se, a naravno i da večeramo.

A obilazak katedrale i još jedne „poslastice“ ostavljamo za sutra.

Café Panis

Copyright © Sofijana Stamenkovic

2012 - 1. maj, Pariz: na Monmartru

Prošla je zima i prvomajski praznici su odlična prilika da zajedno sa Lelom otputujemo - ovaj put do Pariza.
Pronalaženje smeštaja za troje obično nije jednostavno - prvo što trokrevetnih soba ili apartmana nema mnogo u ponudi, a ono čega ima, najčešće je ili vrlo skupo ili ne baš preterano kvalitetno.
Mi smo hteli da imamo lep ali ne preterano skup smeštaj, ali ne negde na obodu grada već ipak bliže centru jer smo imali samo tri dana za obilazak Pariza, pa nije bilo praktično da previše vremena gubimo u prevozu. 
Preko jednog od turističkih sajtova pronašli smo stančić koji je izgledao kao stvoren za nas: na Monmartru, sa dve odvojene sobe, kupatilom, kuhinjom i trpezarijom. 
Kada smo 1. maja rano tokom popodneva stigli, videli smo da je izabrani smeštaj bio pun pogodak - sačekali su nas veoma ljubazni domaćini koji su nas uveli u moderno opremljen, čist apartman, sa pogledom na svetlo i divno uređeno unutrašnje dvorište! 
Voilà, ostavljamo kofere i naoružani dobrim raspoloženjem i fotoaparatima krećemo u osvajanje Monmartra.

Dan je divan, sunčan, kao stvoren za šetnju. Iz naše ulice (Rue André del Sarte) izbijamo pravo na prvi krak stepeništa koji vodi ka samom vrhu Monmartra i baziliki Svetog srca, ili - kako to divno zvuči na francuskom, do Basilique du Sacré-Cœur. Prvo stepenište je u ulici Rue Paul Albert, a u nastavku je još jedan, znatno duži krak koji vodi do same bazilike, ulicom Rue Maurice Utrillo. Mnogo stepenica, veliki uspon, pa mi radije nastavljamo ulicom Rue Ronsard koja je u podnožju brda.
Prolazimo pored umetničkog paviljona La halle Saint Pierre, na kome je istaknut veoma zanimljiv pano o trenutnim dešavanjima, ali nemamo vremena da ulazimo.

U podnožju bazilike je ulica Place Saint-Pierre, načičkana prodavnicama suvenira, restoranima, ali najveću gužvu prave ulični prodavci svega i svačega, poreklom uglavnom iz Afrike.
U ovoj ulici je jedan od najukusnijih izloga - salon čokolade (Salon du Chocolat)!

Uskoro dolazimo do crkve Saint-Jean-de-Montmartre u ulici Rue des Abbesses, koja gleda na mali trg. Na ovom trgu je minijaturni zabavni park, puno ljudi, umetnika koji sviraju violinu, harmoniku, a čuje se i ženski vokal. Prava pozornica na otovorenom.

Počinje da nas stiže umor jer smo ustali vrlo rano tog dana, pa odlučujemo da se vratimo do apartmana, malo odmorimo, a onda kasnije opet izađemo u šetnju.
Goran nije hteo da spava pa je ostavio mene i Lelu da se odmaramo a on je tražio jedno „specijalno“ mesto na koje će me odvesti poslednjeg dana našeg boravka. Prošao je i pored vetrenjače - Moulin de la Galette, u kojoj se od XIX veka prave razni proizvodi od brašna, između ostalog i čuvene galete - pa verovatno otud i naziv. Vlasnici nekadašnjeg mlina su proširili posao, pa je pored vetrenjače otvoren i restoran, a atmosferu ovog mesta s kraja XIX veka ovekovečio je Pjer Ogist Renoar na svojoj slici Bal du moulin de la Galette.

Goran je došao po mene i Lelu, ali Lelu nismo mogli da probudimo - bila je potpuno slomljena od umora. Ostavili smo joj poruku da smo otišli u šetnju i da ćemo joj kasnije doneti večeru.
Prolazimo ponovo istim putem ispod Sacré-Cœur, ali pošto smo ranije tokom dana primetili da do vrha brda ne mora da se pešači (užasnih 300 stepenika) jer postoji spasonosno rešenje - žičara, ukrcavamo se u kabinu žičare! Izlaz iz žičare je u ulici Rue du Cardinal Dubois, odakle široko stepenište vodi konačno do same bazilike. Tu pronalazimo lepo mesto za fotografisanje panorame Pariza. Pogled je naprosto fantastičan!

Sa vrha Monmartra

Kratko smo se zadržali unutar bazilike, jer jedva čekamo da vidimo obližnju živopisnu ulicu Rue du Mont Cenis. Tu je francuska pevačica Zaz snimila ovaj spot: 

Zaz na Monmartru

A i ja sam se slikala na istom tom trgu:

Počinje polako da se smrkava, vreme je da pronađemo neki restoran i večeramo, a i Lela nas možda već čeka. Vraćamo se do Sacré-Cœur, prolazimo oko nje i krećemo niz stepenište koje vodi do podnožja Monmartra, do ulice Rue Ronsard. 

Copyright © Sofijana Stamenkovic

Iako nam se tokom šetnje ranije tokom dana učinilo da ćemo lako pronaći mesto za večeru, odjednom nam ništa nije delovalo preterano privlačno. Konačno, u ulici Rue Tardieu pronalazimo piceriju - siguran izbor i za nas ali i za Lelinu večeru „za poneti“.

Picerija je bila prilično obična, ali nam se dopalo što nije bilo gužve, pa smo mogli na miru da pričamo i sređujemo utiske.

Nešto posle 9 sati uveče vratili smo se u stančić, sačekala nas je naspavana ali već pomalo gladna Lela.